Српска хероина – Софија Јовановић,лепотица и херој, ратник и дама Жена борац,солунски ратник , лепотица и херој, Софија Јовановић , добила је чак 13 ордена због заслуга у Великом рату. Њен лик нашао се и на немачкој дописници с натписом „Дама-војник у борби 1912. године“, а слика у униформи објављена је на илустрацији париског „Малог журнала“ с потписом „Хероина Србије“ „У Београду се увелико причало о браниоцима престонице који су се свакодневно прослављали подвизима. Једно име данима није просто силазило са усана Београђана: Софија Јовановић.
Млађи су желели да је упознају, стисну руку, честитају на јунаштву. Старији су о њеним подвизима знали још из балканских ратова, када је и Турцима и Бугарима задавала много муке. Била је матуранткиња кад је избио први балкански рат. Њој тек деветнаеста година; не помишља на студије, а још мање на удају: она би да ратује! Пријавила се Народној одбрани, али тамо нису хтели ни да чују. Рекли су јој, у шали, да би био највећп грех да погине тако млада и лепа, јер Србија на Турке шаље јунаке, а не матуранткиње… Вратила се покуњена, али је сутрадан опет дошла. Кад је угледа један мајор, рече: – Којим добром, девојко? – Хоћу пушку и ратни распоред! – рекла је одлучно. – Одавде нећу отићи без пушке. Ако посустанем или се уплашим задатка, убијте ме… Сви су моји у рату, нећу ни ја да седим код куће. – Добро, девојко! – рече јој мајор. – Не можеш на фронт, али те можемо узети за болничарку. Да видаш ране јунацима… – Хоћу пушку! – поновила је. – За болничарке узмите старије. Хоћу и ја да тучем Турке! Нису имали куд: примили су је. Одсекла је косу, обукла униформу и заједно са другим добровољцима вежбала неколико дана како се гађа пушком и како се баца бомба са тридесетак метара, а затим је отишла према Куманову… 
Причало се, и писало, о њеном јунаштву. О томе су сведочила и прва одликовања на њеним јуначким грудима. Следеће године нападоше Бугари. Софија стиже и на Брегалницу… И опет одликовање. Чим је Аустро-Угарска објавила рат Србији, ево Софије. Поновила је захтев: – Хоћу свој ратни распоред! Опет је било повуци-потегни, али се она сетила мајора Воје Танкосића. Хтела је у његов одред, сигурна да ће се одмах наћи на бојишту. Касније је нашла мајора Танкосића. Био је у покрету: водио је одред на Дрину. Рекао јој је да се јави Игњату Кирхнеру, команданту Сремског добровољачког одреда. Кирхнер се није двоумио. Рекао јој је да му је свака пушка добро дошла, а јуначко срце поготово. Осим тога, кад је препоручује Танкосић, мора да је кремен-камен… Међу тим младим људима, од којих су неки били још голобради, невични пушци и бомбама, нашла је поново себе. Приметила је да је некако чудно гледају: с поштовањем свакако, али и као – женско… Рекла им је да она за њих није Софија, већ њихов друг, саборац Софроније. Хтела је, упркос лепоти и младости, да буде – мушко. Зато им је у тренуцима затишја, кад се није пуцало с обе стране, причала о љутим бојевима у којима је учествовала, о својим ратним друговима који су јој наденули оно име. Пре неколико година, у свом скромном стану у Београду, причала нам је „бака Софија“ – како су је звала деца из комшилука – о великим, незаборавним данима своје младости, кад се све нудило отаџбини, а од ње се није тражило ништа, чак ни – незаборав. Причала нам је како је било у време одбране Београда и касније на солунском фронту. Ми смо, у то време, рат схватили као сваку другу несрећу, као непогоду, као поплаву или пожар, па пример, од кога се треба штитити заједно, удруженим снагама, а после, кад све мине и сврши се војна, да свако буде оно што је био. Да тежак остави пушку и топ и врати се своме пољу, ралу, својим вочићима, ако нису негде скапали извлачећи топове на брда; да се мајстор врати своме занату, ђак књизи, учитељ и професор својим ђацима, да радници опет уђу у радионице, да раде и нахране она мала уста која су толико пута била гладна и која су у том проклетом рату била жељна загрљаја својих очева… У том суровом отаџбинском рату, схватили смо то као дуг земљи, дуг отаџбини. Нико, разуме се, није могао да очекује да му отаџбина за проливену крв – плати на било који начин. Ако је био јунак, добио је одликовање. Било је и напредовања у чиновима: ја сам догурала до наредника! Није то мала ствар: наредник српске војске! То је била и Милунка Савић, коју сам обожавала и увек се скромно повлачила пред њом као јунаком. Заиста, Милунка је била јунак, али је била скромна; остала је оно што је била и пре рата… Од краја јула до почетка децембра прве ратне године није било дана без борбе.
Аустријанци и Мађари су даноноћно кидисали на престоницу. Чим су прешли Саву и заузели Шабац мислили су да ће брзо пасти и Београд. Али, наши су их после дванаест дана тако заокупили да су се суновратили у Дрину… У почетку ме збуњивало командантово презиме. Откуд такав човек међу браниоцима српске престонице? Убрзо сам сазнала неке појединости: родио се у Банату, мајка му је, кажу, Српкиња, отац Немац. У време анексије Босне и Херцеговине, 1908. године, Кирхнер је био поручник у аустроугарској војсци, али је искористио прву прилику и пребегао у Србију и то са целим водом својих војника. Кад је избио рат, Кирхнер се пријавио добровољачком одреду. Знали су и да је храбар и да је частан, па су му дали исти чин који је имао у аустроугарској војсци и поверили му команду… Окупљао је младиће из Срема и Баната који су успели да пребегну у Београд и изражавали жељу да ступе у војску. Како су за војску били премлади, јављали су се у добровољце. У почетку је Кирхнер имао само петнаестак људи, а убрзо потом близу четири стотине. Причала нам је Софија и о оном часу у коме су Аустријанци тражили предају Београда и скидање заставе која се вијорила на бедему Београдске тврђаве: – Неразуман захтев. Предати Београд без борбе! Дозволити да се на његовој Тврђави завијори аустријска застава! Било нам је јасно да наши непријатељи ништа не знају о нашем поносу, срчаности и одважности. Није било човека коме би тако нешто пало на памет. Напротив, свак је био обузет мишљу да само преко мртвих бранилаца непријатељ може ући у Београд… Хтела би, из скромности, да прећути своје подвиге у почетку рата и касније, у октобру 1915. године, када је на Дунавском кеју, у крвавим уличним борбама, јуришала прса у прса, тукла Швабе и из рушевина извлачила своје рањене другове… Као искусној комити, огуглалом на свакојаке невоље, Игњат Кирхнер јој је у почетку рата поверио задатак да са још четворицом људи чамцем пређе на леву обалу Саве и да на аустријској караули истакне српску заставу. Осим тога, треба да пресече телефонску линију и покупи оружје… Била је срећна што је баш њој поверен тај задатак. Истина, с њом ће ићи Предраг Караклајић, Мирослав Голубовић, Павле Арсенић и Миливоје Лазаревић, али ће они извршавати њену заповест. Бојећи се да се командант не предомисли, тражила је дозволу да крене те ноћи. – Не! – рекао је Кирхнер. – Зора је душу дала за акције! Најпре чамцем, тихо, преко Саве, па онда па прстима до карауле и уснулим Аустријанцима учтиво кажеш: „Жао ми је што сам морала да вас пробудим и узмем ваше пушке…“ Кирхнер је умео да буде и весељак. Шалио се у свакој прилици, па и у јеку најљуће борбе и кад је био тешко рањен. Следећег јутра, пре но што је свануло, чамац с оном посадом склизну с пристаништа у Карађорђевој улици према Земуну. Наоружани тако да читав дан могу водити борбу с аустријском четом, Софија и њени пратиоци стигоше на леву обалу. Носили су и две српске заставе, узете из хотела „Бристол“, где се налазило прво превијалиште. Нису, ипак, успели да ухвате аустријске стражаре на спавању – опазили су их чим су пришли караули и тог тренутка, гологлави, неки и без одеће и оружја, храбро јурнули у бежанију према Земуну. Кад су видели Софију и њене другове с реденицима преко груди, толико су се уплашили да није било силе која би их задржала да прихвате борбу…
Тако је Софији остало да до краја, без икаквог отпора, испуни задатак: да пресече телефонску линију и између карауле и аустријске команде у Земуну, да истакне две српске заставе, једну према Земуну – да Аустријанци виде да је кула освојена, а другу према Београдској тврђави – знак команданту Кирхнеру да је задатак извршен… Остало им је да мирно покупе оружје и муницију, да испитају терен око Саве и њених шибљака и око железничког моста и да се живи и здрави врате у Београд. Кад су били у пристаништу, са Тврђаве су се огласили српски топови, тукући монитор који се, пловећи Дунавом приближавао ушћу Саве. Софија и њени другови стигли су да учествују и у овој борби; брзом митраљеском ватром и топовима натерали су монитор на повлачење… Као да јој је било суђено да у почетку рата, у лето, 1914. и у јесен 1915. године, оба пута у судбоносним тренуцима, буде у одбрани српске престонице… Усред борбене хуке, која на српској страни полако јењава јер је бранилаца све мање, а на швапској расте јер је нападача све више и више, крвавим разбојиштем ођекује глас Софије Јовановић: „Удри! Не дај се! Напред, момци! Бомбе бацај! Нека Шваба упамти Београд…“ На Дунавском кеју, где беху умукли српки и савезнички топови, грува само немачка артиљерија, иду све гушћи немачки стрељачки стројеви, али срца бранилаца српске престонице још пламте жаром, још туку непријатеља који надире. Овим преосталим групама нема више ко ни да командује; старешине изгинуле или рањене… Али, овде је свак себи издао заповест: ни корака назад! И као да је свак себи одржао опело. – Нема муниције! – ођекује у ноћи слабашан глас једног рањеника. – Браћо, нема муниције! – Штитите ме, момци, ја ћу донети муницију! – каже Софија, па у неколико скокова претрчава улицу и некако довлачи сандук муниције коју браниоци Београда, покошени гранатама и рафалима, нису успели да испуцају. Нови плотуни косе швапске војнике које је тренутна тишина охрабрила. Мислили су да је најзад сломљен отпор бранилаца и да ће слободно моћи да уђу у српску престоницу. – Мени остаде само једна бомба и десет мегака! – чује се опет нечији глас. – Ја имам још два реденика и пет бомби! – одговара други. – Чим Швабе крену – засућу их оним што имам, па после шта нам Бог да… – Ево их! Удрите, браћо! Проломи се ваздух, јауци испунише ноћ, земља се поново затресе. Истрчавају густи редови немачких војника који покушавају да се дочепају улице и заклона одакле бију последњи браниоци града. Потиснута са једног места, група бранилаца дотрча на друго, на којем је била Софија Јовановић с двадесетак добровољаца. Пази на команду! – затрепери изненада глас последњег старешине Живка Кезића, који је дошао с групом добровољаца. С друге стране заклокота немачки митраљез. – Пали! – грмну Кезићев глас. Истог трена осу се ватра из пушака и митраљеза. Усред тог пакла од бомби и шрапнела бану један старији сељак с торбом о рамену. Он просто налете на Софију. – Човече, шта ћеш ти у овом паклу? Шта те доведе овамо?- шапатом упита Софија. – Мука, војниче – прошапта и сељак. – Мука. Тражим сина, редова у десетом кадровском пуку. Кажу да је овде… – Склони се, пријатељу, овде, иза ове куће. Видиш да Швабе бију са свих страна… – ‘Оћу, ‘оћу, војниче. Ма није ми за мене, и да ме погоди, стар сам, али ми је за вас, младе. И сељак поче да говори о своме сину: – Распитивао сам се, па ми рекоше да је овде, код мајора Гавриловића. – Слушај, пријатељу, не можеш га сада наћи. Видиш и сам како је. Него, иди ти кући, па кад ово мине, кад отерамо Швабе, ти дођи… – Добро- вели сељак помирљиво. – Добро, кад ти кажеш. Ама, да ми је само да га видим, да му преобуку дам… – Кући, кад наређујем! – заповеди Софија. Уто опет ођекну нечији глас: – Немамо муниције! Ни бомби! Сељак поздрави војнички и оде, али се убрзо врати са сандуком муниције. – Видех ову муницију, па велим… да принесем. Мог’о би овако и убудуће… – Ти стари кући! – виче Софија. – Да идем за муницију још једном, па шта Бог да – предлаже сељак. – Кући! Софија погнуте главе у трку пређе улицу да потражи муницију. Убрзо се врати. Уместо сандука муниције донесе дечака од петнаестак година. Рањен је, али не испушта пушку из руке. На глави црногорска капа. Бајонетом му рашивају капутић и превијају рану. Он ни да јекне. – Боли ли? – пита Софија. – Не боли! – каже дечак. – Како је то могуће? Ти си још мали. – Ја сам добровољац. Нисам више мали. Хтео сам у подофицирску школу, али школе не раде. Тако дођох међу добровољце… – Издржи још мало! – каже матерински Софија. – Док наиђу болничари. – Тамо, на бојишту, има још млађих од мене! – рече дечак. – И туку Швабе… – Требају носила! – виче Софија. – Немамо носила! – Одваљуј врата! – заповеда Софија. – Која врата! – пита неко. – Која било! Тог тренутка два добровољца донеше врата скинута с нечије порушене куће. – Помозите да га изнесемо одавде! – каже Софија. Тукао се као прави јунак… – Дунавски кеј је пун мртвих и рањених. И болничари су изгинули. Има још само неколико жена које иду по разбојишту и извлаче рањене – говори неко у мраку. – Где год се окренеш видиш непријатеља – каже други глас. Најгоре је за ову млађарију. Склањамо их, а они – ништа. Хоће да туку Швабе… Има их неколико тамо… око пруге. – Морам их заштитити! – каже Софија. Идем до њих! – Не сад! Погинућеш! – шапну један добровољац. – Морам! – узврати Софија. – А ви носите овог дечака! Софија потрча опрезно. У сусрет јој дотрчаше три дечака. Склонише се иза зида срушене куће. – Шта ћете ви овде? – упита Софија благим гласом. – Да помогнемо војсци! – одговори један. – Имамо и пушке… – Пушке? Откуда вам? – Од погинулих војника! Има их – колико хоћете. Тамо… разбацане по прузи… – Како се зовеш? – пита Софија најстаријег међу њима. – Душан Вујић! – одговара поносити дечак. – Шта ти је отац? – Општински деловођа! – А ти? – пита другог. – Светислав Ђорђевић. Нисам мали, имам четрнаест година, ђак сам Прве београдске гимназије. Отац мије учитељ. – Ја сам Јован Станић – представи се трећи дечак. Мени је дванаеста година. Син сам капетана Станића из Београда… – Назад! У варош! – заповеди Софија. – Ја остајем овде! – одговори Вујић. – Остајем и ја! – додаје Ђорђевић. – Мени је овде место! – шапну Станић. – Хоћемо и ми да тучемо Швабе… – Зар вас није страх?- испитује их Софија. – Већи је страх предати се! – одговорише. – Треба бранити Београд! – Бежите одавде! Брзо! Један за другим! Војнички! Ја ћу вас штитити… – Одавде ни мртви! – рече на то Вујић. – Нама је овде место! – сложно ће друга двојица. – Одлазите или ћу вас разоружати! – плану Софија. – Ако сте војници, морате слушати наређења. Разумете ли? – Разумемо! – одговорише дечаци углас и један за другим, вукући пушке, претрчаше улицу и кренуше према вароши… Догодило се, ипак, нешто што Софија није могла да предвиди: дечаци су тобож отишли с бојишта, али су кренули с друге стране према реци и стигли до Небојше куле. Ту их је нешто касније затекао ђак-наредник Богосав Војиновић-Пеликан. Рекао им је да се повуку оног часа кад се војници буду повлачили… Војници се, међутим, нису ни могли повући – сви су изгинули бранећи до последњег даха своју престоницу… Дечаци су ту заробљени и – стрељани… – Стрељани! Стрељани! – понавља Софија и као да сада, после толико деценија, гледа тај ужасни призор како Немци стрељају српске дечаке. – А ми код Дрине, годину дана раније, водимо борбу са аустријским и мађарским трупама… Ноћу их бомбама из ровова истерујемо… После ускочисмо у те исте ровове. А тамо ужас: много њихових рањеника. Мећу њима и један поручник. Поред њега седи његов посилни. Поручник, кад нас је угледао, премро од страха… Моли да му поштедимо живот… Дође и наш официр, капетан Јовановић, који одлично говори немачки. Поручник стаде да богоради: „Не дајте, господине капетане да ме убију, али не дајте, молим вас, ни очи да ми ваде…“ Потом, видећи колико је капетан Јовановић зачуђен, додаде како њихови старији официри причају војницима да су Срби варвари, да секу заробљеницима нос и уши и ваде очи… Па јесте, узвраћа на то капетан Станојевић, у праву су бечки официри, сада ће то и вама да се деси… Затим одмах нареди војницима да га у шаторском крилу на пушкама однесу у превијалиште у Крупњу, да му што пре укажу лекарску помоћ… Сатима су наши медицинари превијали аустријске рањенике… А пре тога, кад оно ратовасмо с Бугарима, затекли се ми изнад села Соколараца, код Кочана, на десној обали Брегалнице. Беже Бугари према Рајчанском вису, наши осули плотуном и лепо гледају како непријатељски војници падају… У неко доба дође једна наша патрола и рече да је доле, у потоку и шипрагу, наишла на неколико рањених бугарских војника. Патрола им узела оружје, а њих није дирала. Тешко ће, рекоше наши војници, преболети, јер их поред рана муче глад и жеђ… Толико нас је коснуло ово саопштење да смо сви скочили да им помогнемо. Не можемо их, кажу наши официри, оставити да умру у таквим мукама. Морамо им помоћи. Беше лето, почетак јула, сунце припекло. Кренули наши војници према означеном месту, кад тамо имају шта да виде- десетак рањених бугарских војника на издисају пошто је ту борба беснела неколико дана – нико од њихових није могао да им приђе и помогне. Кад су здрави побегли према Рајчанском вису рањенике су оставили… Било их је страшно и погледати. На једном несрећнику, у рани на бутини гомила црва… Сви су они пренесени у наше превијалиште и спасени. Колико смо ми добијали хране-толико је и њима давано… Та племенитост нашег војника задивила је свет. Он је Косово на сабљи изгубио, на сабљи га је и повратио. Он у борбу иде напред, прса у прса, бајонет на бајонет, лицем у лице, а не мучки и иза леђа. Рањеницима је помагао да зацеле ране. Ако није у торби имао завоје – имао је кошуљу, цепао је комадиће да би рањеном непријатељском војнику превио ране… Напојио их је водом из своје чутурице, а ако ни воде није имао – склањао је рањенике са сунца у неко хладовито место… Узети било шта туђе, или дирнути туђу жену у нашој војсци није био само смртни грех, већ и чињеница да би му војни суд одмах изрекао смртну пресуду. Кад смо се у јесен и зиму 1915. године нашли у тешкој ситуацији, кад су три одлично наоружане војне силе настојале да нас сатру – није пам се ишло далеко од својих огњишта: хтели смо да се сударимо с непријатељем, па шта коме Бог и срећа јуначка дају. Војвода Живојин Мишић је захтевао од Врховне команде да се немачки, аустроугарски и бугарски пукови сачекају на Косову и ту, попут наших предака, поделимо мегдан на живот и смрт. То би се можда и догодило, да војвода Степа Степановић није рекао да више вреди хиљаду живих српских ратника него три стотине хиљада мртвих српских хероја… Тако смо се нашли на беспућу на којем се масовно умирало…
И до нас је, касније, допрла изјава француског државника Анри Бријана, изговорена у Парламенту: „Ако ову Голготу преживи једини српски војник, Француска се мора сматрати обавезном да му пошаље своју целокупну флоту да би га спасла…“ Они који су, захваљујући тој флоти спасени, који су стигли до Крфа, Вида, Ајачија, Бизерте, сведочили су о патњи али и о непоклеку српског народа пред удруженим непријатељем. То је оно што је поново задивило свет. Тај свет је хитао да нас види, прихвати, да нас нахрани и одене… У Бизерти је изгнаницима из отаџбине приређен величанствен дочек. На челу француске морнарице и масе света био је старац седе браде, адмирал Гепрат, кога ће наши војници назвати – Српска мајка. Али, кад је маса света на јарболу брода видела плаву заставу са жутим кругом – знак да на броду влада зараза и коси смрт – разбежала се… И, ево, са брода прво излазе питомци подофицирске школе, њих четири стотине, јер их је пет стотина уз пут умрло, сви у дроњцима, боси… Француска војна музика жели да их дочека маршом, али се музичари гуше у сузама и не могу да одсвирају ни један једини акорд. За то време питомци подофицирске школе и војници са својим старешинама марширају боси парадним кораком поред адмирала Гепрата… Међу војницима корача и једна млада жена, коју официри заклањају својим телом – хтели би да је нико не примети. Адмираловом оку не измаче тај моменат и он од српских официра тражи објашњење. – Господине адмирале, ова жена је наша велика срамота, зато је кријемо – одговори му официр на чистом француском језику. – Она је наша туга и наша велика несрећа… – Не разумем! – узврати адмирал. – Каква срамота? – Њу је, господине, у Мачви силовала чета аустроугарских војника и она сада носи плод непријатеља – једва, кроз сузе и јецаје изговори капетан. Заплакао је и адрмирал Гепрат. Заплакао и отпасао свој мач, пришао несрећној жени и положио га пред њене ноге у знак најдубљег поштовања… Наредник српске војске Софија Јовановић могла је дуго, сатима, да говори о рату, али не и о себи. О њеном јунаштву сведо“чила су многобројна одликовања.