Адмирал Драгутин Прица (Свети Јурај, Сењ, 5. новембар 1867 — Опатија, 14. јун 1960. године) био је аустроугарски, a касније и адмирал Краљевине СХС и Краљевине Југославије. Рођак је Јованке Будисављевић – Броз.
Отац Драгутина Прице, Максимилијан, био је поручник у војној Крајини. Када се пензионисао постао је надзорник на једном складишту дрвне грађе у Велебитском каналу. Драгутин је завршио гимназију у Сењу 1881. године са врло добрим успехом, и 3. октобра је ослобођен школарине и примљен на Поморску војну академију у Ријеци. Са Прицом заједно у класи био је и кадет Миклош Хорти, каснији командант аустроугарске морнарице и дугогодишњи регент Краљевине Мађарске са којим је био велики пријатељ. Школовање је завршио 1885. године са добрим успехом, као девети у класи од 21 кадета. Између 1885. и 1886. године службовао је на корвети “Донау” на којој је препловио Северно море, Атлантски океан, посетио Карибе, САД и.елику Британију. Након тога био распоређен на службу у Дунавској речној флотили.
Аустро-Уграска корвета „Донау“
Нешто пре Боксерског устанака, 1898. године, био је послат у Кину као заповедник одреда који је имао за циљ да обезбеђује аустроугарске концесије у Тјенцину. Након тога је командовао крстарицом “СМС Кајзерин Елизабет” и један од чланова штаба аустроугарске ескадер на Далаком Истоку. Након повратка 1899. годеина обаваљао је разне дужности у ратној морнарици, пре свега у школовању официра и подофицира.
На почетку Првог Светског рата био ја на положају начелника штаба Адмиралитета у Пули. 1915. године постављен је на место начелника штаба ратне луке и војне базе у Пули. У том својству је 1916. године председавао морнаричким трибуналом који је судио за издају и дезертерство заробљенику италијанске војске, аутроуграском држављанину Италијану из Копра, Назарију Савури.
15. јуна 1917. године постаје командант бојног брода “СМС Принц Еуген”. Крајем 1917. године премештен је у Трст, на место помоћника адмирала Алфреда Коуделке.
Аустро-Угарски бојни брод „Принц Еуген“
И поред евакуације цивила из Пуле и околине, као управник.ојног оделеља у Лучком адмиралитету, дао је подршку оснивању листа на хрварском језику у Пули ~ “Хрватски лист”.
У чин контраадмирала био је унапређен 1. маја 1918. године када је поднео захтев за пензионисање схвативши да је рат неминовно изгубљен. 1. августа премештен је у резерву.
Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца
Реактивирао се у октобру 1918. године и стављен на располагање Народном већу Словенаца, Хравата и Срба. Када је Централни одбор Народног вијећа СХС добио ратне бродове пропале Аустро-Угарске, на седници 31. октобра постављен је повереника министра за морнарицу. На истој седници капетан бојног брода Јанко.уковић-Подкапелски је именован за заповедника флоте. Прица се упутио из Загреба у Пулу да помогне.уковићу у увођењу реда и дисциплине међу морнаре и да спречи италијанско преузимање бродова и лука.
Међутим, разболео се и остао је у Ријеци. Док је боловао замењивао га је капетан фрегате, Словенац, Метод Кох.
Након формирања Краљевине СХС, реактивиран и примљен у новоформирану војску.
1919. године преузео је заповедништво над заплењеном аутсроуграском Еечном ратном флотилом од бритаснког адмирала Ернеста Трубриџа.
Од 25. јула 1922. године до 29. јула 1923. био је командант Команде Боке Которске.
За маршала двора именован 24. августа 1923. године на ту функцију међутим по том указу се није поступило те он остао на располагању. Командант морнарице постао је 21. октобра 1923. године када је унапређену чин вицеадмирала и на том положају остао је до пензионисања. Највише се посветио устројству морнарице и одбрани обала. 1925. године добија чин адмирала. те године са већином бродовља иводи маневре и вежбе.
Драгутин Прица у униформи адмирала Краљевске Југословенске Ратне морнарице
На свечаном отврању Личке пруге од Книна, преко Госпића до Огулина и Оштарија 25. јула 1925. године био је изасланик краља Алексанра I, те је у његово име одржао поздравне говоре на новоотвореним железничким станицама од Грачаца до Оштарије.
Исте године општинско веће Тивта га је једногласно избрало за почасног грађанина 25. августа.
1926. године Ратна морнарица Краљевине СХС набавила је први значајни ратни брод, немачку лаку крстарицу “СМС Ниобе”, класе “Газела”. Брод је био преименован у “Далмација”.
1927. године су у.еликој Британији наручена и купљена два торпедна чамаца класе “Ускок”, као и прве две подморнице ~ “Храбри” и “Небојша”.
Након пензионисања постао је ађутант краља Александра I а од 12. октобра 1927. године именован је почасним краљевим ађутантом и саветником за војна питања Ратне морнарице. Као добар пријатељ адмирала Хортија, служио је као његова веза са двором Карађорђевића. Као краљев ађутант вршио је многе протоколарне и свечане дужности.
1928. године оценио је побуну морнара у Боки Которској маја 1918. године као “бољшевичку” те је побуњеницима одбио да ода признање, што је било у супротности са ставом контраадмирала Метода Коха који је побуну оценио као “јужнословенски родољубив чин”. Краљ Александар I Карађорђевић се сложио са ставом адмирала Драгутина Прице и забранио је Раном морнарци Краљевине Срб, Хрвата и Словенаца да одаје почасти побуљеницима у Котору.
Исте године, 29. маја општинско веће Шибеника га је изабрало за почасног грађанина.
1928-1929. године у Француској су наручене и набављене две подморнице класе “Осветник”.
Током маја и јуна 1929. године ескадра састављена од крстарице “Далмација”, брода “Хвар” и две подморнице класе “Храбри” посетила је Крф, Малту и Бизерту.
Флотила Ратне морнарице Краљевине СХС испловљава из Боке Которске 1929. године
Дефинитивно је пензионисан по сопственој молби 18. октобра 1929. године а истог дана је одликован Краљевским орденом Карађорђеве звезде трећег реда.
Од 1931. до 1932. године био је председник Ротари клуба у Београду.
Преминуо је 14. октобра 1960. године. у Опатији као задњу живи адмирал аустро-угарске ратне морнарице. Сахрањен је на гробљу у Трсату. Његов син Срђан такође је био морнарички официр, који је дипломирао 1931. године и VI класи Поморске војне академије у Гружу.
Његово име налази се на плочи којом се одаје почаст свим адмиралима који су дипломирали на некадашњој Морнаричкој академији у Ријеци.
Литертура:
- Миле Бјелајац (2004). Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918—1941. Београд: Институт за новију историју Србије
- Миклош Хорти (1996) The Annotated Memoirs of Admiral Milklós Horthy, Regent of Hungary., ur. Andrew L.