„Благо човјеку који не иде на вијеће безбожничко, и на путу грешничком не стоји, и у друштву неваљалих људи не сједи,“ Псалам 1 Ништа није толико унизило достојанство Србина као кафана. Она је од домаћина направила барабу од честита начинила коцкара , здравог претворила у очајну будалу која губи драгоцено вријеме опијајући се са олошима , господина вргнула у роба. Историјске хронике говоре да је прва кафана на европском континенту отворена 1522. у Београду, на Дорћолу.
Овај оријентални изум донијели су са собом поробљивачи Турци, послије оних крвавих дана 1521. када су освојили Бели град на Сави и Дунаву. У средњевјековној витешкој Србији није постојала та ужасна институција јер се живјело скромно и богобојажљиво. Није се бахатило по кафанама и механама тим азијатским рупама , стјецишту најокорелијих срца и пандемонијуму општег комформизма. Исламска доктрина заснива се на упражњавању и промовисању најнижих страсти које се потом бласфемично рефлектују у сакралну димензију ( педерастија , полигамија и хареми а посебно представе Раја…). Уз кафану неодвојив је бордел и заправо тек заједно чине јавну кућу. Гдје су курве ту су и цигани као просијаци , лажни музичари и пјевачи , жбирови , шаптачи и јавни забављачи свјетине. Кафана је лишена било чега узвишеног јер је сам њен концепт популистички и до сржи прожет профаном мизантропијом. Она је мјесто гдје очајници прослављају свој очај ( без обзира да ли су тога свјесни или не ). Кафана је дом бескућника и то оних најгорих , оних који имају своје куће али су их се одрекли. Истински аристократ мора осјећати најогавније гађење према таквим скупштинама које осакаћују и дух и ум човјеков. Истине ради треба признати да ми сви данас макар повремено одемо у неки кафић , ресторан…они млађи у дискотеку…свима нам прија одмор и задовољство чула и сви по слабости нагињемо ка комфору , разврату…међутим морамо увијек знати суштину ствари. Никада не смијемо ствари прихватати ето зато јер је то нормално ( ма шта то значило ) и колико је могуће требамо се уклањати од искушења ( посебно у дане поста ).
Боем је заправо урбана протува. Сам израз је настао од француске речи бохеме ( fra. „bohémien“ ) којом су се описивали номадски цигани поријеклом из Чешке односно Бохемије. Боеми ( протуве ) се углавном окупљају у метрополама ( и то у ужим језгрима тих метропола и познатим четвртима као што је у Београду „круг двојке“ ). У ужем смислу се под „боемима“ подразумевају пацифисти и грађани који себе воле да доживљавају ( из неког разлога ) као умјетнике ( књижевници, глумци , музичари…) који се из либералистичких побуда одбијају прихватити норме пристојног друштва и хришћанског морала. Боемштина се обично одражава кроз „авантуристички“ и номадски начин живота ( боем је циган у души ) а боеми преферирају „слободну љубав“ тј. курвање у односу на брак ( свету тајну брака )…затим повремена и хонорарна у односу на стална запослења , стално сељење из града у град уместо сталне резиденције , простачки живот и сл. Они су често докони алкохоличари и коцкари а неријетко се баве и разним мутним пословима… Ко види љепоту у топлини дома свога , на посједима својих предака и у тајнама које се чувају покољењима тај не може уживати у дивљачким поривима нити може имати кафански ментални склоп. Кафана је јавна кућа ништа мање јавна од куће у којој те чекају проституке и с том разликом што су курве у кафани много боље замаскиране и њихов курвалук се крије у души а често имају изглед угледних људи.
Кафана је „рај“ за плебс…одвратан је тај кафански менталитет гдје ти свако може прићи и било шта рећи , гдје не постоји племенита дистанца ни мјера у било чему. Мјешавина буке , неукуса и малоумних опсервација свакаквих будала које се ту затекну из неког разлога. Грозни мириси који се мјешају са устајалим ваздухом и осјећајем осредњости. Празник неваспитања и безобразлука оличен у послузи која се понаша као управо крунисани монарх. Гдје је кафана ту су и цигани ( а ко би други могао бити ? ) , рурални или урбани ( педерски ) дивљаци , свеједно…јер то су „звијезде“ чергарске под-културе и контејнер-аутори највећих „хитова“ са пијачне естраде. Кафана је синоним за ваљање у блату са инсектима који из неког разлога личе на људе , промискуитет и проституција су јој бочни стубови. Прљавштина на свим разинама почев од прибора за јело преко саме хране у којој се налази прегршт длака , разних излучевина , остатака полураспаднутих инсеката и измета домаћих кафанских животиња ( мишева и пацова ) па до тоалета ( што одиста није потребно посебно описивати ). Што би један пристојан племић тражио у таквом окружењу осим ако би се пожелио казнити на неки начин ?! Срби данас болују од кафанског менталитета али не само од тога него много више од перверзне потребе да се та идолатрија уздигне на разину „националног бренда“ како воле да кажу промотери профаног. Они овом несрећном пуку већ деценијама па и вијековима убацују свакакво ђубре у душу и ум но зато је најодговорнија јалова и издајничка елита које данас више и нема. Малоумне вербално-метафоричне инсталације попут „кафана је моја судбина“ ( што представља класичан примјер једног познатог промотера очајног ужаса ) или „небеска кафана“ која би требала ваљда да буде замјена за Царство Небеско ?! Е то је врхунац сљепила и могу слободно изрећи , лудила обезбоженог и трулог клошара који некад бјеше светосавски Србин , витез и аристократа у правом смислу те ријечи. Једном приликом један мени драг идиот ме упита да изађемо и ја га одбих али он ( као и сваки идиот ) настави да ми досађује својим причама и описима гдје би све требали да идемо , с ким и како ће све то да буде…па му напосљетку рекох му :“Хвала ти али ја у задње вријеме излазим на гробља“. Он ме погледа престрављено али се брзо насмјеши па узврати :“Ма озбиљно те питам , уозбиљи се“…казах му :“Озбиљан сам забога…“ и он заћута па послије кратке паузе рече :“Па шта причаш , како мислиш излазиш на гробља…да ли си нормалан“ ?! Рекох :“Да , излазим на гробља , шетам и понекад посједим мало поред неког занимљивог гроба…могу ти рећи да је то одлилан излазак.“ Он ме погледа још једном у невјерици а затим одлучно рече :“Ти си потпуно полудио , застранио , идеш по гробљима са мртвацима и то зовеш одличним изласком а ја те зовем да изађеш међу живе људе.“ одговорих му :“Види , не тврдим да сам нормалан али ти тврдим да су мртви много боље друштво од живих. Као прво нијесу досадни затим никога не називају лудим само зато што одбија да излази на нека малоумна мјеста са исто тако ретардираним друштвом и треће , не причају глупости нити загађују околину својим простаклуком. То фин и тих свијет који ничим не ремети туђи мир нити малтретира друге својим профаним изливима емоција и најнижим чергарским поривима.
одломци из књиге С.М.