Екуменистичка секта која је узурпирала трон св. Саве и лажно се преставља као СПЦ није само јеретичка организација ( у строго еклисиолошком смислу ) , она је у чисто социолошком смислу екстремно непријатељска јер пропагира дефетизам а њени прваци јавно промовишу конформизам , индивидуализам и сваки други материјализам. Они се у основи наслањају на Толстојевску јерес ( непротивљења злу ). Православну вјеру су синкретисали са хипи идеологијом и другим сличним пројектима злочиначког Тависток института ( Tavistock Institute ) и добио се франкештајн који се једино може детерминисати појмом ,„хипи-православље“. Екуменистички жречеви и фах-идиоти радо филозофирају на тему „човјека“ , дакако апстрактно. Они кажу наш идеал је „свечовјек“ опет апстрактан , разумије се. То није истински православни „свечовјек“ о коме је волио да пише св. Николај Велимировић и други свети оци јер тај „свечовјек“ за разлику од екуменистичког лажног „свечовјека“ је прво био „човјек“.
Света црква никад није укидала природне законе ( Божје законе природе ) и прихватала је човјека онаквог какав јесте са свим својим назначењима ( идентитетима). Света црква је прихватила чињеницу да у палој природи нема једнакости. Све у природи је неједнако што имплицира хијерархијски однос. Сама чињеница да постоји градација тј. хијерархијски однос на свим нивоима , дакле међу половима , расама и народима , породицама…логично указује на разлике. Те разлике су јасно уочљиве на свим нивоима и имају како опште карактеристике тако и појединачне спецификуме ( у оквиру назначења ). Чим дакле постоје разлике , хијерархијски однос и градација , опште и појединачне карактеристике и спецификуми све то имплицира ( по закону опстанка ) и на квалитативни однос међу разликама ( супериорно-инфериорно , боље-горе , јаче-слабије , интелигентније-глупље…) И све то света црква никада није спорила нити покушавала да укине. Света црква је само свједочила истину да је Богочовјек Христос ( и свебог и свечовјек ) изнад свега тога ( дакле не да је то небитно или да не постоји него да је мање битно од чињенице да постоји нешто изнад пале природе ). Света црква је учила и учи да човјек треба да задржи сва своја назначења ( идентитет ) полни , крвни ( расни-народни ) , породични…и да себе надогради већма духом свише тј. на свог „човјека“ надогради „свечовјека“. То је истинско учење свете цркве а екуменистичка секта учи да су разлике међу половима , расама ( народима ) , породицама…малтене небитне и да је битно само бити „људско биће“ тј. некакав „човјек“ недефинисан и апстрактан а за таквог човјека је велики Joseph de Maistre волио да каже :“У свом животу сам сретао многе мушкарце и жене , французе , италијане , њемце , хришћане , муслимане…али никад нијесам срео , човјека“. Екуменистички „свечовјек“ је заправо живот без садржаја ( vita absque substantia ). Њима су полови , расе , народи , породице…сви једнаки у складу са учењем ( теорија уравниловке ) јудео-масонске секте ( јудео-масонска секта је мајка екуменистичкој секти а свима им је отац , ђаво ) „слобода-једнакост-братство“ 
( fr. Liberté, égalité, fraternité ).
( fr. Liberté, égalité, fraternité ). Екуменистичка секта има задатак да од православних направи антихристове поданике а то се не може десити ако се од вјерника не направе зомбији и телетабиси. Човјек без идентитета постаје корисни роб. Конкретно замјенити апстрактним то је девиза екуменистичких агената. Од православног витеза треба направити либералног чиновника који дакако редовно плаћа порез и увијек подржава сва дешавања која му се инсталирају. Од Милоша Обилића треба направити Новака Ђоковића ( овдје првенствено мислим на општи образац а не нужно на личност ). Света црква је вијековима клесала ратника и оплеменила га коначно од њега направивши витеза крсташа ( по архетипу свештеника и анђела светог ратника ) који бије свети рат а екуменистичка секта сада тог витеза претвара у службеника своје фирме и апстрактног филозофа у служби синкретистичко-релативистичких хорор-фантазија. Зато су данас назови хришћани тако млитави , бљутави и управо одвратни. Пацифистичке звијери које уништавају и посљедње остатке мужаственог патријахата. Материјалистички клонови лишени било чега племенитог и очајне урбане ( или руралне свеједно ) животиње које саме себе уједају од бијеса незадовољни али ипак непокајани јер им гордост пробија
горње границе плафона.
С.М. „Свети рат“
