Тада рече ГОСПОД БОГ змији: кад си то учинила да си проклета мимо свако живинче и мимо све звијери пољске; на трбуху да се вучеш и прах да једеш до својега вијека.(Пост 3,14; Иса 65,25) И још мећем непријатељство између тебе и жене и између сјемена твојега и сјемена њезина, оно ће ти на главу стајати а ти ћеш га у пету уједати.(Пост 3,15; 1. Јов 3,8; Гал 4,4; Рим 16,20; Јев 2,14; Отк 12,7. 17) А жени рече: теби ћу многе муке задати кад затрудниш с мукама ћеш дјецу рађати, и воља твоја ће стајати под влашћу мужа твојега, и он ће ти бити господар.(Пост 3,16; Еф 5,22-24; Тим. 2,11-12). Па онда рече Адаму: што си послушао жену и окусио с дрвета којега сам ти забранио рекавши да неједеш с њега, земља да је проклета с тебе; с муком ћеш се од ње хранити до својега вијека;(Пост 3,17) Трње и коров ће ти рађати а ти ћеш јести зеље пољско;(Пост 3,18) Са знојем лица својега јешћеш хљеб, докле се невратиш у земљу од које си узет; јер си прах, и у прах ћеш се вратити(Пост 3,19; 2. Сол 3,10)
Када је непомјаник у лику змије напао на наше прародитеље у Едемском врту, он је лукаво проценио да је прамајка Ева „слабија карика“ и да ће она бити прелешћеналакше од Адама, па је стога њу прву и напао, и, нажалост, у томе успео. Служећи се прелешћеном Евом, срушио је и Адама и тако навукао гнев БОЖЈИ и на себе и на њих, и то посебно због тога јер небијаше никаквога покајања ни код кога. Непомјаник је кажњен, „мимо све творевине“ и „до свога вијека“, као узрок саблазни. Са женом је он у непрестаном непријатељству, и непосредном, јер је њу прву и прелестио. Жена је кажњена (под епитимијом) мукама на породу и губитком слободне воље (осим у опредељењу душе), јер се показала како лоше расуђује, па јој је воља стављена под власт мужа (да он расуђује на место ње), да неби опет прелешћена била од лукавог кушача, те постала извор саблазни и за свога мужа (а и све друге). Зато је БОГ дао жени мужа као ГОСПОДАРА т.ј. од ГОСПОДА ДАР, јер само под влашћу његовом она може бити сачувана од лукавог т.ј. послушањем дару од Господа као самоме Господу (ако је кћер послушањем према Оцу, као жена послушањем према мужу, као монахиња послушањем владици… ).
Дакле жена мора бити увјек под непосредном влашћу човјека јер је то заповјест Господња, и пре свега за женино добро, а то јој је и епитимија до судњег дана. Адам је кажњен што је послушао жену а не заповјест Господњу, дакле будући није владао са њом и њена воља није тада била под његовом, они су били готово равноправни; кажем готово, јер је ипак Ева створена од Адама а не Адам од Еве, и Ева је створена због Адама а не Адам због Еве. И тако због тога што је слушао своју жену (која је била прелешћена од ђавола), добио је и он епитимију, да је „проклета земља с њега“ и „муке око прехрањивања“ и разноразна ометања (од лукавог) – „трње и коров“, и у великом напору („у зноју лица свог“) јести хљеб, односно живјети земни живот.
Постоји, дакле, узрок зашто постоји разлика међу половима и њихова јерархија, а тај узрок јесте сами Господ; а постоји и разлог што је то тако, а тај разлог јесте први грех или прагрех. Осим овог надприродног постоји и природни разлог а то је Господњи домострој т.ј. природни закони које је установио Господ Бог, који јасно сведоче доминацију мушког пола (мужијак) над полом жене (женке), с’ појединачним изнимним случајевима, који дакако уопште не поништавају правило. „А тако и ви жене будите покорне својијем мужевима, да ако који и не вјерују ријечи женскијем живљењем без ријечи да се добију“ (Еф 5,22; 1. Пт 3,1) и „кад виде чисто живљење ваше са страхом;“ (1. Пт 3,2) и опет „Јер се тако некад украшаваху и свете жене, које се уздаху у Бога и покораваху се својијем мужевима“ (1. Пт 3,5) и „као што Сара слушаше Аврама, и зваше га господарем: које сте ви кћери постале ако чините добро и небојте се никаквога страха“. (1. Пт 3,6; 1. Мој 18,12). „Тако и ви мужеви живите са својим женама по разуму, и поштујте их као слабији суд, и као сунашљеднице благодати живота, да се несмету молитве ваше“ (1. Пт 3,7; Еф 5,25). Ето како св. апостол Петар јасно сведочи и наређује благочастивим хришћанима како да држе заповјести Господње.Апостол Павле: „Жена на миру да се учи са сваком покорношћу“ (1. Тим 2,11) па онда „Али жени не допуштам да учи нити да влада мужем, него да буде мирна“ (1. Тим 2,12), „Жене слушајте своје мужеве као ГОСПОДА“ (Еф 5,22; 1. Мој 3,16; Кол. 3,18; Пет 3,1). „Јер муж је глава жени као што је Христос глава цркви и он је спаситељ тијела“ (Еф 5,23; 1. Кор 11,3) „Но као што црква слуша Христа тако и жене своје мужеве у свему“, „Мужеви љубите своје жене као што и Христос љуби цркву и себе предаде за њу.“ (Еф 5,24-25; Кол. 3,19), „Али и ви сваки да љуби онако своју жену као и себе самога; а жена да се боји свога мужа“. „Али хоћу да знате да је свакоме мужу глава Христос а муж је глава женина а Бог је глава Христу“ (Кор. 11,3; Еф 5,23; 1. Кор 3,23), и тако даље, али можда нико није јасније од св. апостола Павла описао и наредио обавезе и права мужа и жене. Он Свету тајну брака чак назива Домаћа Црква, у којој би, по логици, муж био као патријарх домаће цркве..ажно је приметити да апостол јасно разликује кад каже женама да се боје мужева, а мужевима да љубе (воле) жене.
Патријахалност је дакле неминовност у мушко-женским односима, и то је Господ благословио и наредио, те то није ствар избора (демократија), већ је датост која захтева послушање. Посебно данас, када је угрожено свако Божанско назначење (идентитет), потребно је неговати и инсистирати што је више могуће на патријахалности као једном органском принципу монархије (једно-влашћа). То је стуб хришћанског (па и сваког другог) брака и породице. Зашто је данас Патријахалност, чак и у оквирима саме Цркве као најздравије оазе друштва, постала тако мало битна, готово угрожена (јер се у појединим случајевима дају чак и епитимије мужевима који би се „дрзнули“ да остваре своје право зарад општег добра и, то у најмањој могућој мјери. Због метода које су притом изнуђене, па и благословене, у крајњој нужди), и зашто се толико много (као да је то најнормалнија ствар) снисходи женама (рекао бих са сумњивим расуђивањем) од стране клирика цркве? Прије свега, изговори су готово увјек исти, а то је да су последња времена, да су жене слабије, те им се мора попустити да неотпадну од цркве… Да видимо да ли је такво расуђивање добро!?.ремена су за Хришћане свих времена увјек и само последња, а логично је да, што је ситуација тежа, то и дисциплина и ревносање морају бити већи (са расуђивањем) а не мањи, значи, од жена се треба тражити већа послушност према мужевима, а не мања. Ако су жене данас слабије него пре (као уосталом и мужеви), зар није логично да се од њих тражи још већа послушност и покоравање вољи мужа, да не падне у искушење, и тако обоје страдају? Намјерно кажем тражи, а не по сваку цијену спроводи у пракси, јер би то било контра-продуктивно и било би то злоупотреба акривије т.ј. без расуђивања, али не може се снисходити, такође без расуђивања, тако што се уништава ауторитет мужа и не сведочи Божанска Истина јасно и гласно, јер је то заправо парадоксално, и не само што збуњује, него најперфидније разбија Свету тајну брака и ружи Божански Закон. Затим, онај који тако „снисходи“ женама, не помаже им већ им несвјесно одмаже. Код нас се данас код самих мужева, па и код клирика (а о женама да и неговорим), малтене исмејава онај који се усуди назвати господарем своје жене и дома свога, а огромна већина која и има свијести не усуђује се рећи ни пред женом а ни пред другима да господари својом женом. Просто је стид мужа да радосно каже својој жени и да јој објасни да је слуга т.ј. да му служи, и да је то посебна и узвишена част (толико је гордост нарасла), а ако би се усудио применити методе (по сопственом расуђивању јер је то господар) које нису демократске и у духу феминистичке епохе, тада би се препоручио најстрашнијој осуди и одбацивању од стране околине.И увјек иде чувена прича о грешности (притом се свјесно заборавља прича о Праведном Јову) као да послушање жене зависи од благочашћа мужа, али не, жена је дужна слушати мужа чак и да је најгори могући грешник, све док јој није угрожен живот или здравље, јер јој је то на спасење; а ако није задовољна због мужевљевог односа према њој, нек се моли за њега и нек пости (ванредно по благослову), и нек чини милостињу за њега. Само у питањима вјере т.ј. исповједања, није дужна слушати нити се покорити било коме, па и мужу јеретику или безбожнику. Данас је дошло такво вријеме да све ово мора да се црта, али нека знају сви они који воде Цркву и сносе одговорност пастира да је патријахалност основни (базични) стуб и један од најсигурнијих стубова који држе војинствујућу цркву (цркву на земљи), и да је муж стожер и патријарх домаће цркве, која је основна ћелија велике цркве. Зато ослањајте се на мужа и градите на њему, јер је једино он кадар господарити по вољи Господа. Подржавајте његов ауторитет и његову власт над женом и дјецом, јер ће у противном ђаво разбити заједницу и породити безвлашће.
Да кажем неку ријеч о абортусима ( ауто-геноциду ) тј. проблему наталитета , кризи породице… У родољубивим а поготово патриотским круговима , често се спомиње ова појава и декларатино се залаже за забрану ауто-геноцида ( абортуса , чедоморства ) ! Чак и псеудо-држава реп. ОЗС ( Окупациона Зона Србија ) ту и тамо покрене неки , наравно неуспјешан пројекат „треће дете“ , подршка трудницама , олакшице и привилегије за труднице , социјална помоћ на нивоу града…ето и глобалистички медиј ( гласноговорници банкарске завјереничке елите , јудео-масонске секте ) B-92 је покренуо акцију „битка за бебе“ ( наравно да би себи повећали рејтинг у друштву ). Појединци из екуменске патријаршије и њихове бочне организације , самостални интелектуалци као егзотична појава…имају излете у контексту залагања за опоравак породице , забрану абортуса… Међутим сви се они само баве посљедицама , констатују чињенице и изражавају своје неслагање , негодовање , протесте…то наравно не да није довољно него и нема неког претјераног смисла ако се не лоцира узрок и не понуде , рјешења ! Дакле шта је главни и основни узрок кризе породице ? На првом мјесту , то је недостатак патријахалности у породици тј. поремећени односи међу половима , затрованост идејама равноправности , једнакости , феминизма и леберализма , материјализма , индивидуализма , демократизма…то је довело до обемишљавања заједнице мушкарца и жене а светој тајни брака , да и не говоримо…укидање хијерархије је избрисало власт мужа и довело до релативизовања и самог појма власти што је касније довело до анархије…Нико није препознао ( или веома мало њих ) да је управо ово суштина проблема. Највеи губитници ( иако је то јако тешко правилно извагати у ситуацији кад сви све губе ) иду одоздо према горе , дјеца на првом мјесту , јер су лишени будућности и трајно хендикепирани , посебно мушка дјеца ( која формирају базични карактер и назначење у породици ) затим иду жене , које су са „еманципацијом“ , равноправношћу и једнакошћу , изгубиле свој ослонац ( мушкарац , муж , отац „pater dominus“ ) тако преузимајући прерогативе власти која јој је забрањена и моралним и природним законима које је установио сам , Господ ! И на крају сам , мушкарац који је постао , слабић , романтични послушник и услужни сервис , жени и дјеци тако вријеђајући и здрав разум и Господа који га је створио да влада ( ружећи поредак тј. домострој Господњи ) ! Обнова патријахалности је дуготрајан и вишеслојан процес и мора ићи упоредо са обновом духовности јер само тако бива оплемењена и осмишљена за једини правилан , циљ а то је , спасење душа наших у послушању законима Бога живога !
Треба кренути , свако од себе и на свом примјеру , образовати се и учити од наших старих , обичајно право патријахалног друштва , племенско завјештање и свето-отачко предање и писма и посланице апостола изучавати те дословно примјењивати у свакодневном животу , практично !
На првом мјесту узрок пропасти породице је недостатак патријахалности тј. поремећени односи међу половима , затрованост идејама равноправности , једнакости , феминизма и либерализма , материјализма , индивидуализма , демократизма…то је довело до обесмишљавања заједнице мушкарца и жене а светој тајни брака , да и не говоримо…укидање хијерархије је избрисало власт мужа и довело до релативизовања и самог појма власти што је касније довело до анархије…
Нико није препознао ( или веома мало њих ) да је управо ово суштина проблема. Највећи губитници ( иако је то јако тешко правилно извагати у ситуацији кад сви све губе ) иду одоздо према горе , дјеца на првом мјесту , јер су лишени будућности и трајно хендикепирани , посебно мушка дјеца ( која формирају базични карактер и назначење у породици ) затим иду жене , које су са „еманципацијом“ , равноправношћу и једнакошћу , изгубиле свој ослонац ( мушкарац „pater dominus“ ) тако преузимајући прерогативе власти која јој је забрањена и моралним и природним законима које је установио сам , Господ ! И на крају сам , мушкарац који је постао , слабић , романтични послушник и услужни сервис , жени и дјеци тако вријеђајући и здрав разум и Господа који га је створио да влада ( ружећи поредак тј.
С.М. „Пси мира“