Наше родољубље је ехо прошлих времена. Кад кажемо “светосавље” нама је прва асоцијација на нешто старо , давно прошло вријеме , нешто што је лијепо али некад било…Наши родољуби данас живе у прошлости и бију битке које су се одавно завршиле а за оне које управо трају нити их је брига нити су их уопште свијесни. За њих св. Сава је био некад и сад ми треба да га се сјећамо и евоцирамо успомене на њега и његову борбу као некакав СУБНОР…они не знају ( јер их није брига ) да св. Сава овог часа јесте свеприсутан и идаље се бори за србство тј. моли пред пријестолом Творца. Они немају осјећај да је “светосавље” нешто што је увијек актуелно и ван времена и простора. Небеска Србија није флоскула или каква спразна мантра , него је у сваки милионити дио слова којим се изражава , уткана жртва светих.
Наши родољуби за себе кажу да су Љотићевци , Недићевци…ипак и Љотић и Недић су завршили своју борбу и рат који су водили сада је далеко иза нас. Наравно да га се треба сјећати , величати хероје и подражавати њихов пут…наравно да треба имати јаку везу са прецима и праоцима , бити чврсто утемељен , укоријењен у свијести са онима који су и даље живе у нашој крви и који духом пребивају у Царству Небеском. Ко би нормалан против тога имао нешто ?! Међутим ако живимо само окренути ка прошлости , наша будућност ће проћи поред нас тако да је нећемо ни осјетити.Наше ноге треба да стоје у корјенима чврсто се држећи за њих али наш поглед мора бити усмјерен ка сјутрашњици. Ми не смијемо бити сањари него визионари а то значи да морамо да реално видимо оно о чему сањари маштају. Ако си родољуб то значи да мораш бити свијестан да своју борбу водиш САД и ОВОГ трена у ОВОМ времену. Мораш престати сањарити о некадашњим борбама и херојима , светитељима…нама су ДАНАС потребни светитељи , хероји и борбе. Ми не смијемо бити ехо бивших ратова , одјек давно вођених битака или недосањани сан пријашњих сањара. Родољуб мора имати свијест да он мора од себе да начини новог св. Саву , Милоша Обилића , Његоша , Теслу , Лесандра великог , Константина…отаџбини је САД потребно да има своје великане и надпросјечне појединце који ће јој попут свијетионика указивати на прави пут на свим разинама. Мораш престати само да се сјећаш бивших времена и да своју борбу сведеш на пуко пијачно полемисање “ко је био управу”. То је јалова борба , та борба и није ништа друго него негација истинске борбе. Она је плод духовне умртвљености те “интегралне инертности” и малоумног идолопоклоничког пузања и самопонижавања.
Наши родољуби морају да пронађу “компас” и да коначно свој брод усмјере на прави курс. Чисто психолошки гледано , то стално враћање на прошлост представља кукавичлук тј. у немогућност ваљаног суочавања са садашњошћу тј. изазовима које она не само нуди него и намеће. Наши родољуби личе на грогираног боксера који стално прима ударце и повлачи се , неумјешно брани и посрће док му кроз главу пролазе величанствене слике пријашњих побједа. Он дакле умјесто да напада непријатеља којег има испред себе , сањари о неким прошлим временима док тај непријатељ задаје озбиљне ударце и не намјерава да престане (а и што би ?! ) , напротив.
Наши родољуби данас не желе да се буде из свог сна јер је стварност превише горка за њихов укус. Реална борба је превише тешка и прије свега захтјева велико одрицање и рад на себи а сваки слабић више воли да ради било шта друго само не на самом себи. Они су размажени , лијени , егоманијакални , анархични , дезоријентисани и на првом мјесту инфантилни. Као такви , способни су једино да сањаре тј. психо-социјално колективно и појединачно , онанишу. Од онаније нико , никад није видио плода нити ће га видјети и зато је њихова борба залудна , штетна и надасве бесмислена. Све док се наши родољуби НЕ ПРОБУДЕ из својих перверзних снова прошлости и не почну да раде на себи , трудећи се ( из петиних жила ) да уз крв , сузе и зној…дакле СОПСТВЕНУ ЖРТВУ дају свој допринос борби која се води САД и ОВДЈЕ са реалним непријатељом и изазовима и искушењима која су свуда око нас…све дакле , док наше родољубље НЕ ОДРАСТЕ и НЕ САЗРИ наша борба неће бити плодотворна нити ће имати неког посебног смисла.
С.М. „Свети рат“