Срђан Мркаја
„Размишљања о цркви“
Крст и Круг. Црква првих времена бијеше као тек рођена беба и као што родитељи изобилно љубе своје чедо које лежи беспомоћно пред њима тако Бог беше излио велику благодат на све вернике по катакомбама и пустињама , мрачним тамницама и пећинама гдје се састајаху свети ( Хришћани првих времена су себе звали „свети“ по изобиљу благодати Светог Духа којима су били даровани…). Бијеху то времена херојска и мистична , времена опасна и радосна. Црква је тада страдала физички тј. биолошки јер нашу браћу прогањаху периодично и систематски окорјела срца паганска и лукаве јеврејске злобе. Клевете су свуда испредане јер ђаво шћеђаше убити чедо Христово још док је било на сиси.
Масовни злочини над нашом браћом и сестрама и појединачне егзекуције бијеху свакодневница и фолклор тадашњег паганског Римског царства па ипак беба је расла и напредовала. Мржња лукавих стајала је насупрот љубави кротких и бијеше побјећена и посрамљена Христовим крстом. Ђаво је тада изгубио прву рунду. Паганско царство постаде хришћанска држава и цар Константин србски објави велику побједу над армијама мрака , Миланским едиктом у четвртом вијеку од Христа Бога нашег. Похрлише људи у цркву и започе масовно крштавање прво племства а потом и пука…црква је ушла у институције државе. Постаде то и некаква нова мода многима који из слабости својих и због окорелости срца њиховог несхватајући суштину вјере али разумевајући да тако стичу привилегије , постајаху члановима свете цркве. Међутим и то бијеше од Бога јер Господ шћаше да се што више грешника спасе ма макар и таквих раслабљених и неискрених јер отац љуби своју дјецу чак и ако дјеца не знају љубити њега нити маре за то…бијеху то времена великог „прилива“ верника дакле квантитативно црква је расла напредовала веома али шта бијеше и куд се дену , квалитет ? Да ли је црква изгубила на квалитету приливом квантитета ? Не ! Господ се и за то постарао јер ако љубише слабу дјецу своју тако више јаке своје не заборављаше јер се опомену Господ страдања јаких и жртве великих који прославише име његово и свету цркву бранише часно. И почеше се уклањати јаки у пустиње да тамо вежбају своје вјештине и челиче своју вјеру , тако се роди ред монашки који свијетли анђелским чином у тами овога свијета и настави се благодат свеобилно изливати јакима ( монаси ) поради трудова њихових али се спашаваху и слаби ( мирјани ) поради милости Божије и дијете ( црква ) јачаше из дана у дан али ђаво не спаваше.
Он покрену лукаву офанзиву на цркву али овај пут изнутра , јересима тј. полуистинама које бијеху отровније од лажи и пострада црква веома од ових нечастиваца који дизаху буне и својим клеветама опањкаваху истинске исповједнике. Ови злобници толико израњаваше дјете Божије ( цркву ) да се морадоше скупити све силе Светога Духа и сви епископи цркве да благодаћу Светог Духа расуде о исповедању вјере (.асељенски сабори ) и утврде је Божанственим канонима а полуистине ђавоље јереси предају проклетству анатема и тако се роди институција у цркви и њен правни систем , бијеше се дефинисала и порасла у великог момка здравог и јаког Христовог витеза и ђаво поново изгуби рунду посрамљен и поражен истином Бога нашег живога. Бијеше то вријеме великог напретка цркве и цијела Европа а и велики делови Азије и Африке бијеху благословљени и реч Божија свједочила се народима а благочастиви краљеви брањаху вјеру и стараху се о цркви , али ђаво није спавао.
И послије хиљаду година од Христа Бога нашег пусти се змија да превари многе и то опет јересима , овај пут отрова епископа Римскога по звању папу те он устаде да цркву својим новотаријама и полуистинама које му сам ђаво рече на уво и замахну својим лукавим мачем на истину Христову и протјера је са запада цијелог а на исток који остаде вјеран Цару омрзну и посла своје војске да га пљачкају и пале да опустоше и затру све хришћанско што нађу…и не само то , док је црква била притиснута са запада ђаво је нападе и са крајњег истока јер дозва по допуштењу племе дивље ( Турке ) које прими отров јереси исламске. Тако је црква била стављена између чекића и наковња и паде царство хришћанско Римско али док још беше трајао рат Бог подиже Србију на ноге да Србско оружје заблиста сјајем витеза Христовог и прослави име Бога живога..итез ( црква ) беше грдно обранио од свијех овијех напада али ипак и поред великих губитака , ђаво није затро цркву. А убрзо потом и Србија паде и царство се србско распаде ал јуначки побједи на Косову пољу и ђавола опет посрами . Но док још рат трајаше са србима подиже Бог своје ново царство на сјеверу у земљи србској која се зове још и Русија. И то царство бијеше последње хришћанско царство на земљи и одољеваше ђаволу све до револуције коју ђаво подиже. Момак ( црква ) је већ одавно постао старији човјек средњих година који је ослабио веома а почео је и да побољева док му ране из многих ратова још нијесу биле зарасле…
Коначно , ђаво уништи царство хришћанско на земљи и сва краљевства и тако недуго послије тога и цркву избаци из институција протјера је из државнога апарата јер дођоше нови јеретици који себе називаху православнима а силе су се православне одрекли и каноне светих отаца погазили ( екуменизам ). Они дакле , узурпираше пријесто свети и сједоше на мјесто које им на осуду бијеше…Ови поганци протјераше цркву у куће и планине , у подруме и собе…само мало преостаде вјерних јер више не бијеше бити модерно хришћанин него управо , срамно а срамоту не жељеше људи. Старац ( црква ) је сасвим онемоћао , ране га пеку а болести полако убијају од њега бјежи свако јер коме је стар човек , привлачан ? и сам себи досадан , зановијетало , раздражљив преко сваке мјере , детињаст и то опасно , тврдоглав фанатично , смрди , ружан и оронуо коме је такав привлачан и ко њега може да воли ? Само онај ко види његову унутрашњу љепоту , само онај ко памти његове прве дане и сва херојства његова , само онај који га поштује јер зна колико нас је задужио и како нас је породио …само онај коме је његова душа преча од његовог тијела као што је суштина важнија од површине , само тај…
Историја цркве је као живот човјека један круг који се протеже од рођења па до смрти и од смрти до ВАСКРСЕЊА…