Српске пастирске расе паса распрострањене су по читавом Балкану, али и шире. Кинолошки савез Србије признаје две аутохтоне српске пастирске расе, а воде се полемике које још пасмине треба уврстити. Код устаљивања стандарда било које нове расе, неопходно је да прође доста година како би се карактеристике јасно профилисале по свим психофизичким критеријумима која ће важити за ту расу.
1. ШАРПЛАНИНАЦ – Шарпланицац спада у пастирске расе и гаји се од давнина у планинским пределима југоисточне Југославије. Име је добио по Шарпланини где је ова раса била најзаступљенија. Раса је званично кинолошки призната 1939. године на међународном нивоу од FCI (Federation Cynologique Internationale). И данас се користи за чување оваца од дивљих животиња, нарочито вукова. Шарпланинац је велики пас, снажне конституције, дуге, оштре длаке. Раса је једнобојна, а нијанса може варирати од светлосиве до тамне, скоро црне. Мужјаци су нешто крупнији од женки, висине леђа од 64 до 72цм и тежине од 60 до 75кг. Карактеристике расе – Веома интелигентан пас. Способан да самостално доноси исправне одлуке што му је често неправедно замерено као тврдоглавост. Од ове расе не треба очекивати бесконачно и беспоговорно извршавање команди – шарпланинац ће извршити команду онда када сам процени да је то потребно, али ако види да је команда само производ доминације а не стварна потреба, онда ће је игнорисати. Веома лојалан према породици са којом живи и тачно препознаје и поштује хијерархијски редослед. Тражи коректан и доследан однос на који узвраћа великом приврженошћу и љубављу. Одрасле јединке због своје велике снаге и храбрости се једино могу контролисати ако су исправно васпитане и социјализоване. Нерадо прихвата странце и неповерљив је према њима што га чини одличним псом чуваром. Такође је способан да препозна све ванредне ситуације и да то сигнализује укућанима. Лоше подноси врућину и у таквим приликама му треба омогућити да се склони у хлад. Хладноћу подноси одлично и она је у ствари његов природни амбијент. Воли да се слободно креће по имању које чува и зато није пас који ће бити задовољан у стану или пасјој кући. Према деци је веома нежан и допустиће им много, иако је свестан своје предности у физичкој снази.
У периоду развоја штенета (све до неких 12-15 месеци) потребно је строго водити рачуна да исхрана буде уравнотежена (избалансирана) и да обилује свим материјама које су му потребне, за иначе буран развој. У том периоду га такође треба штедети од јаких напора и пружити му што више игре и одмора како би се максимално развио у физичком и емотивном смислу. Као и све крупне расе паса, касно сазрева тако да је тек са две године потпуно формиран. Сви пропусти који се начине, а поготову по питању васпитања, се веома тешко отклањају; а на уложену љубав и стрпљење узвраћа безграничном оданошћу. За посао чувара га није потребно обучавати, јер то шарпланинац носи у генима. Интуитивно препознаје опасност и свестан своје физичке снаге, бескомпромисно јој се супротставља. На својој територији не трпи уљезе. Својом појавом и држањем углавном одвраћа странце а ако то није довољно онда силовитим нападом, коме претходи упозорење, брани своју територију. Веома је племенит али ту своју особину крије од странаца док је укућанима радосно демонстрира. Осећајан је и кроз понашање комуницира са укућанима. Има доминантан карактер, али прихвата доминацију укућана. Стога је веома битно, да се исправно васпитава од ране младости и да му се не попушта.
2. СРПСКИ ПАСТИРСКИ ПАС – Ова раса постоји вековима на брдима и планинама јужне Србије. Најзаступљенији су у пределу Старе планине и Копаоника где су се показали као одлични чувари стада. Ова раса први пут је представљења и оцењена на Међународној изложби у Београду 2004. Године. ФЦИ је званично кинолошки признао расу 2009. године под називом Југоисточно-европски пастирски пас. Српски пастирски пас је велик и снажан пас . Висина леђа мажјака је 58 до 68 цм, тежине до 50 кг. Женке су нешто ситније и лакше, висине до 65 cm и до 45 kg. Основна боја је бела или или беж бела са црним или сиво црним флекама по телу. Специфично је што воли децу, мирне је нарави и изузетан чувар стада. Карактерише га храброст да се упусти у борбу са медведима и вуковима. Веома бучно лаје. Уколико му је посао да чува стадо он га чак и у току ноћи обилази. Српски пастирски пас је изузетан гонич стада јер два српска пастирска пса могу да гоне и преко стотину оваца. Физичке одлике – Реч је о изузетно снажаном псу јаке коституције, који је достојанствен, са складним телом правоугаоног облика. Прави српски пастирки пас има главу средње величине са лобањом која је заобљена са свих страна и благо се сужава идући ка лицу. Вилица ми је веома снажна, очи су бадемастог облика са смиреним погледом, док су уши троугластог облика усађене високо. Врат је средње дужине, гребен је благо изражен, леђа веома снажна и широка, грудни кош изузетно простран и дубок са заобљеним ребрима, а њихова прса су веома мишићава. Има веома снажне ноге са врло израженим мишићима и широким бутинама. Шапе су округлог облика са заобљеним прстима, и обично су задње шапе издуженије у односу на предње. Реп је веома снажан у корену. Овај пас је препознатљив и по томе што има доста длаке, а она је формирана у перјаницу. Тело овог снажног и одважног пса прекривено је средње дебелом кожом, која мора бити пигметисана. Прекривена је веома меком поддлаком, која је доста финија од покровне длаке, која је изузетно чврста. Српски пастирски пас је најчешће беле боје са ознакама различитих боја. По стандарду дозвољено је да ови пси буду свих боја (једнобојни као и шарени), а једино није дозвољено да буду искључиво црни. https://www.youtube.com/watch?v=tsFmPnRSRT4
3. ТОРЊАК – Торњак је снажан и јак пас настао на просторима Босне и Херцеговине. Сјајни су као чувари па се претежно користе у планинским пределима и селима. Торњак припада породици пинчера и шнауцера, а свој ФЦИ стандард добио је тек 2007-е године. Просечна висина мужијака износи од 60 до 70 цм, док су женке у просеку за 5% ниже. Тежина мужијака креће се у распону од 50 до 65 кг, док су женке нешто лакше са просечном тежином од 40 до 50 кг. Животни век торњака је око 15 година.
Једна од главних карактеристика расе јесте сталоженост и мирна нарав. Изузетно су интелигентни, достојанствени, храбри и пуни самопоуздања. Неповерљиви су према странцима што их чини сјајним чуварима. Ако се правилно социјализују могуће је да живе у заједници са другим животињама. Уз правилну социјализацију и дресуру не би требало да покажу знаке агресивности.
Физичке карактеристике торњака – Торњак је снажан и велик пас са снажно израженим гребеном. Леђа су равна, широка и кратка, а грудни кош снажан и простран. Врат је средње дужине и изузетно снажан, а глава је веома издужена са благо израженом лобањом. Нос је велики увек тамне боје, очи су бадемастог облика такође тамне боје баш као и усне. Стоп је благо изражен, а вилица јака са дугачким и оштрим зубима. Уши су средње величине приљубљене уз главу. Реп је веома дуг високо усађен и добро одлакан. Тело торњака је прекривено дебелом кожом која је добро одлакана. Њихова је длака дугачка по целом телу, док је на лицу и ногама доста краћа. На врату длака је веома дуга и образује гриву. Торњаци су вишебојни пси, који су по правилу шарени. Углавном им је бела основна боја са шарама и ознакама свуда по телу. Шаре су углавном црне или браон боје.
4. ВОЈВОЂАНСКИ ПУЛИН – Пулин је традиционални пастирски пас у Србији, пореклом из Војводине, па га зову и војвођански овчарски пас.
Опште карактеристике расе – Пулин је идеално грађен пастирски пас. Чува све што му се повери, живахан је и упоран у извршењу задатака, лако се гаји, а изванредан је и породични пас за двориште, пошто воли децу, и јако је одан. Паметан је и лако и брзо учи. Као једина мана му се наводи да признаје само једног газду, али коме је веран до смрти. Висина мужијака у гребену је до 52 cm и више, а тежина од 13 до 15 kg. Женке су нешто ниже и лакше, висине до 48 cm и тежине од 10 до 13 kg. Тело је највише за 10% дуже од висине гребена (врха лопатице), леђа су кратка и чврста, слабине са сапима мишићаве, довољно широке, благо укошене. Реп је високо усађен, у мировању сабљасто ношен а у афекту прстенасто увијен, у сталном контакту са сапима, слабинама или бутином. Ноге, предње и задње, су природно угловане. Шапе су мале „полузечје“. Длака је таласаста и оштра.
То је гибак пас са добро развијеним мишићима цењен као добар овчарски пас. Има коврџаву длаку претежно црне боје, али ретко може бити и у нијансама сиве, беле, риђе и крем. Бели примерци могу имати тамније флеке и шаре, али се може очекивати да ће стандардизација са собом донети преференцију према боји, што ће довести до губитка неких боја у будућности.Тело му је лупоидно и мишићаво, а реп је савијен над леђном линијом. Животни век пулина је између девет и једанаест година. Историја расе – Прапредак пулина је сојенички пас северног типа (шпиц). Војвођанска раса вероватно потиче од локалних Панонских пастирских паса, кроз одређену планску и непланску селекцију. Најсличнији су му мађарски овчар (често грешком називан пули), од кога је пулин доста виши, и хрватски овчар, такође нижег раста. Због сличности дешава се да пулина мешају са једним од њих, па га називају или продају као „пулија“ или као „мађарског пулина“ што се може приписати неафирмисаности расе и непознаници која око ње постоји. Иако су сличности велике, за разлику од пулина коме реп стоји српасто, муди га држи смотан на леђима, а реп хрватског овчара се купира или га често генетски и нема. Ствари компликује и да се код популација на пашњацима, нарочито у Војводини могу наћи и прелазне карактеристике ове три расе. Пулин још није стандардизована пасмина, али је пут признања кренуо иницијативом Кинолошког савеза Војводине Управном одбору Кинолошког савеза Србије (CACIB).
5. ШУМАДИЈСКИ ОВЧАР (ЗМАЈ, СИЛВАН, ВУЧЈАК) – Сматра се једном од најстаријих раса у региону која можда потиче од античке персијске расе и временом се користио као пастирски пас, лични чувар, чувар имања, ловац и ратни пас. По грађи има сличности са врстама сибирских овчара и са самарићанским мастифом са Урала, те постоје недоказане теорије о пореклу ове расе које га везују за те пределе. Гајен је широм источне и средње Европе, трговачким путевима је стизао до Португалије и Монголије, а пси оваквог типа се могу наћи на Кавказу и у централној Азији. Примерци ове расе подсећају на шарпланинце, али им је крзно углавном црно или тробојно. Сматра се да су шарпланинци и торњаци настали из ове расе када су пастири, владари, племићи и војници одлучили да створе „побољшане” расе. Српска варијанта се популарно зове шумадинац или змај, македонска – караман, а грчка – драконтас. На основу писаних прописа из XIII века о правилима одгајања овог пса, која су преношена хиљадама година раније, види се да је змај дуже гајен од његових сродника из оближњих земаља. Ови пси одлично чувају територију, мада могу бити толерантни према мањим псима који не доводе у питање њихову доминацију. Користили су се да налазе украдену или изгубљену стоку, као и да проналазе многе дивље животиње у лову, попут вукова и медведа. У лову су женке увек биле прве које би нападале плен, а мужјаци су се укључивали у хајку само ако женке не би одмах савладале плен или ако би се вукови превише приближили стаду, у случају да су коришћени као пси чувари. Тихи су пси који призводе широк спектар најразличитијих звукова и захтевају дресуру да би лајањем огласили да је неко ушао на имање које чувају. Женке изворне расе су се штениле једном годишње, са највише три штенета, док се укрштањем са другим расама повећао и број младунаца. Типично су црни са жутом длаком на врату, грудима, ногама и делимично на глави.
6. ХОМОЉСКИ ОВЧАР – Изузетно стара раса која се није знатно мењала вековима, захваљујући релативној изолованости региона, мада су приметни утицаји сродних раса, поготово буковиначких пастираца. До раних деведесетих ови прелепи пси су се користили као основа за поновно стварање српског торњака, док ти напори нису обустављени, а касније за српског пастирског пса. Радне и паметне хомољске псе изузтено воле и цене Власи, мада генерално нису популарни колико шарпланинци. У неколико наврата је било покушаја да се стандардизује ова раса како би добила заслужено признање. Хомољски овчари су пријатељски настројени према људима, посвећени су стаду, одани власнику и толерантни према другим псима, али од власника захтевају одговорно поступање и рану социјализацију. Мањи су од већине балканских овчарских паса и, као и златиборски овчари, бране стадо и усмеравају га на испашу и до куће после испаше. Крзно је дугодлако и углавном сивкасто или баронкасто са мањим или већим белим деловима, док буковиначка варијанта може бити тамно нараџаста или тамнија браон.
7. ЗЛАТИБОРАЦ – Врло редак пас који је директан потомак херцеговачког овчара, али је годинама примио утицаје од шарпланинца, силвана, торњака и немачког овчара. Примарно се користи да штити стадо оваца, коза или крава, али и да га враћа у обор после испаше, што је чешћа карактеристика равничарских овчара него планинских. Осим тога, користи се као пас чувар. Мало се зна о раси и бројности популације овог пса јер нема интересовања да се она стандардизује и негује. Ово је изузетан радохоличар међу псима, неугледног изгледа, али изражајног темперамента, личности и радних способности. Са таквом комбинацијом, могао би бити изврстан водич за слепе. Није много активан, креће се споро и не дешава се да буде јако узбуђен без разлога. Изузетно је одан власнику, опрезан када се појаве странци и није много наклоњен другим псима, а када је испровоциран, врло агресивно брани територију. Интелигентан је и проницљив, добро одговара на програме дресуре, али не воли много да се мази, „дружи” са људима и да им у свему удовољава. Међутим, када су његове дужности у питању, веома је одговоран и способан да самостално добро влада ситуацијом. Дуговечан је и има сведочанстава на Златибору да су неки примерци ове расе живели 16 година. Бројнија је краткодлака варијанта расе и најчешће су браон, сиви или црни са белим грудима, док су жути пси највише цењени.
8. ДИНАРСКИ ОВЧАР – Мада се сматра изумрлом расом, верује се да су избегла лица из западне Крајине довеле са собом примерке ове расе у источни део ланца Динарских планина, тако да је могуће да постоји шанса да се раса бројно оснажи. Динарски овчар се назива још и „крајинац“ и настао је укрштањем далматинског мастифа и босанског торњака са шарпланинцем и херцеговачким мастифом, док неки верују да је директан потомак дравне расе Наиссус Молоссус.
По карактеру је пас који се веже искључиво за једну особу и нетолерантан је према странцима, као и према другим псима. Добар је сапутник самаца, али није за урбану средину. Данас ову расу непримерено убрајају у хрватског торњака, упркос томе што „динарац“ има краћу длаку, облик главе мастифа, крупнији је од хрватских торњака, достижући висину до скоро 70 центиметара, док му се реп, а понекад и уши, традиционално одсецају при чему подсећа на централноазијске расе. Боја крзна је сивкаста, као код вука, а често су бели на грудима и по ногама.
9. КОПАОНИЧКИ ПАСТИРСКИ ПАС – То је мешавина Вучјака и Шарпланинца, а личи на вучјака, притом постоје две варијанте паса. Ретки примерци овог пастирског пса може се наћи на Копаонику. Сматра се да је ова раса уништена после Другог светског рата, и да је 80-тих био покушај да се раса врати, али безуспешно. Ови пастирски пси се одликују послушношћу и изразитом реакцијом на непознате људе. Сматрају се перфектним чуварима. Снажни су, дебелог крзна, високи око 65 центиметара, са лупоидним обликом главе и обореним ушима.