Ловачки пас је пас који помаже човеку у лову. Иако је пас припитомљен јако давно у људској историји, тешко је тврдити да је одувек био обучаван за лов. Потреба за диверсификацијом раса које имају особине управо за овај вид активности настала је када је лов за човека постао задовољство. Расе које су данас познате настале су током неколико векова. Постоји неколико типова ловачких паса, са афинитетом ка различитим ловачким задацима. Поделе су направљене по особинама које пси у лову најбоље исказују. Подела ловачких паса:
- гоничи – најстарији ловачки пси, којима је задатак да пронађу и натерају дивљач на ловца
- јамари – служе да извуку или истерају дивљач која се скрива по јамама (лисице, јазавци, зечеви, кунићи), и лов са њима је веома стар; у јамаре спадају:ловачки теријери, фокстеријери и јазавичари
- следници крви (барварвји) – служе у лову на крупну дивљач која одбегне; познати су хановерски и баварски следници крви
- цуњавци – ловачки пси који крстаре на кратком одстојању и дигнуту дивљач огласе кратким лајањем; истичу се шпанијели (кокер и шпрингер) и немачки препеличари
- птичари – најплеменитији ловачки пси, траже истрајно и брзо, маркирају нађену дивљач (стају на дивљач), а уловљену апортирају; имају изванредан њух
Могуће је да поједине расе паса показују одличне особине у више ових група. Вестфалски брак-јазавичар је одличан гонич. Са друге стране, многи ловачки пси су добри и као кућни љубимци и пси за помоћ људима као што је случај са златним ретривером. Једно је сигурно, развијени за компликоване задатке у лову, ова група паса је способна да ради и многе друге сложене задатке за потребе људи. Што се самог лова тиче, лов одстрелом, лов хајком, лов на јазбине, лов у равници, шуми или мочвари захтевају различите способности. Ипак, способности које су карактеристичне за све пасмине су способност учења, послушност, енергичност и одлично развијено чуло мириса. О гоничима на Балкану писали су кроз историју многи аутори. Први их је описао Ксенофон у књизи „De Venatione“, а помиње их и Аријан, 530 година после Ксенофона. Аристотел у књизи „Animalium Historica“, 350 година п.н.е. описује седам форми паса, где сврстава и молосоидног пса (Canis Моloticus) пореклом из Молосије у Епиру. То је био мањи пас од Canis Epiruticus који се одликовао снагом и употребљаван је за лов. Римски аутори су, такође, писали о псима на Балкану, а пре свих: Марко Теренције Варо, Виргилије Маро, Хорас, Страбо, Модерато Колумела, Гај Плиније Секунд… И поред многих настојања, до дана данашњег није утврђено од када је ова група паса настањена на територији наше земље. Према наводима грчких и римских аутора, гоничи су постојали на Балкану у 6. веку пре нове ере, док се према тврдњама др Драгише Павловића (1950), гоничи (загари) помињу у списима из 15. века након Косовске битке. Та тврдња је утемељена на основу писаних записа из доба деспота Стефана Лазаревића. Тадашња властела ловила је са соколовима и хртовима, а тек касније се за псе користи израз загари или зечари, што је назив који се све до 1950. употребљавао за гониче на нашим просторима. Аустријски официр Франц Б. Ласка је обавио прва зоотехничка испитивања на гоничима с подручја Србије и Босне и Херцеговине. Мерења су обављена на 1.036 гонича, а резултате је објавио у књизи о лову у Босни и Херцеговини (Weidwerk in Bosnien un der Hercegovina, Klagenfurt 1905).Према тврдњама аутора, Балкан је био расадник гонича, односно гоничи са Балкана били су основа за стварање многих раса гонича на Западу. Ласка је гониче са ових простора сврстао на основу типа длаке на:
- Равнодлаке (краткодлаке) гониче;
- Дугодлаке гониче:
- Оштродлаке (костретасте) гониче
За сваку групу гонича аутoр је дао детаљне описе у виду стандарда. Ово су први стандарди написани за гониче с подручја Балкана. Са српских етничких простора издвојићемо пет ловачких раса од којих су четири признате од FCI (Federation Cynologique Internationale), док је још једна у процесу признавања.
1. СРПСКИ ГОНИЧ – Балкански гонич је неспорно најраширенији на терену Србије, због чега је Кинолошко удружење Србије већ 1948. отпочело са праћењем гајења и уписом паса у службени регистар. У периоду од 1948. до 1957. године, у Србији је одржано више од 200 оценских смотри на којима је посебно праћено гајење ових гонича. Резултати проучавања екстеријера паса ове расе објавили су проф. др Слободан Павловић и проф. др Светислав Антић у зоо-биолошкој студији о балканском гоничу, 1954. у „Ветеринарском архиву“. Захваљујући резултатима из те студије, преправљен је, допуњен и пријављен стандард балканског гонича из 1948. да би на Скупштини FCI у Луксембургу 13. августа 1955. године био прихваћен и заведен под бројем 150. У то време, постављено је и питање адекватног имена ове расе. Јован Живадиновић је 1956. покренуо питање промене имена балканског гонича у српски гонич, пошто је та раса најмногобројнија у Србији (о чему је сведочио и Франц Ласка још 1905. године), с чим се комисија безрезервно сложила, али вероватно због неких „виших“, политичких циљева то није учињено. О том проблему, односно потреби промене имена, било је речи и на Првом југословенском саветовању о гоничима, у Ваљеву 1988. године. Тек Скупштина Југословенског кинолошког савеза, одржана у Темерину 17. децембра 1994. године, потврдила је промену имена – да се име балканског гонича промени у српски гонич. У фебруару 1995. достављен је материјал комисији за стандарде FCI, а Међународна кинолошка федерација је 1996. признала ново име. Тако је балкански гонич, после дуго година добио право име – српски гонич. 
Тренутни стандард под бројем 150 објављен је 25. марта 2003. године. Измене и допуне стандарда урађене су на основу студије и зоотехничког проучавања балканског (српског) гонича на територији Србије у десетогодишњем периоду (Урошевић и сарадници, 1988.). Физички изглед и карактеристике расе: Српски гонич је пас средње величине, снажне грађе, живахан и енергичан. Његова висина у гребену прописана стандардом за мужјаке је 46-56 цм, идеално 51-52 цм, а за женке 44 -54 цм, идеално 48-49 центиметара. Тежина мужијака у просеку се креће од 18 до 20 кг, док су женке у просеку 3 до 8% лакше од мужијака. Већ на први поглед видимо да је ово елегантан и снажан пас. Леђа су пуна и дуга, а грудни кош је сразмерно широк са обимом који би морао да буде 10% већи од висине пса. Предње ноге су дугачке и праве, а задње снажне, дуге и добро развијене. Шапе су мачијег облика са јаким и дугим ноктима. Реп је у корену дебљи, а према врху се стањује. Врат је средње дужине изузетно мишићав. Њушка му је нешто дужа од лобање која је веома изражена. Очи су овалног облика углавном боје кестена, док су уши средње ширине и падају праволинијски низ образе. Боја пса је од жућкасто-црвене ка рђасто црвеној преко лисичије црвене са црним плаштом или седлом. Црна боја допире до главе и на слепоочницама прави црне ознаке. На прсима је дозвољена белина не већег пречника од два центиметра. Темперамент: Српски гонич је упоран трагач и издржљив гонич. Његов лавеж је изразито јак, и може да буде висок, али и поприлично дубок. Српски гонич је врло темпераментна раса паса, живахна и пуна енергије. Поуздан је и веома издржљив. Лако се социјализује и добро се слаже са другим псима. Српски гонич има урођен инстинкт ка лову, што може бити проблем ако имате још неког кућног љубимца. Ситније животиње доживљава као плен и врло је вероватно да ће их јурити. Здравље: Спада у врло здраве и отпорне расе. Нису забележени случајеви озбиљнијих обољења наследног карактера који се јављају код ове расе. Чешће се појављују различите повреде, које се дешавају током лова. Животни век им је од 12 до 15 година. Стандард: Српски гонич према класификацији Међународне кинолошке федерације спада у расе 6. групе (гоничи, трагачи по крви и сродне расе), секција 2 (гоничи средњег раста) и подлеже испиту у раду.
2. СРПСКИ ТРОБОЈНИ ГОНИЧ – Порекло Српског тробојног гонича је слично другим гоничима на Балкану. Током 1946. је дискутовано да ли је ово самостална раса или се ради само о варијетету Српског гонича. Закључено је да се ради о самосталној раси и направљен је први стандард. На међународној изложби паса у Београду 7. и 8. јуна 1950. званично су приказани ови пси а FCI је 25.07.1961. званично признао расу и објавио стандард. Опште карактеристике: Српски тробојни гонич је живахан и темпераментан пас. Привржен је власнику и веома поуздан. Веома је издржљив, интелигентан, има добро развијен њух и одличан је гонич. 
Чврстог, гипког тела правоугаоног облика делује сигурно и окретно. На глави, са слабо наглашеним стопом, је угласта њушка. Уши, постављене прилично ниско, са заобљеним врховима, висе без набора. Реп, који у доњој половини има облик сабље, спушта се до скочног зглоба. Длака, чупава, помало груба и сасвим равна, постављена је обилном поддлаком. Боја длаке је црна са ознакама палежа код планинског варијетета, тробојна код ваијетета истог имена, то јест жуто-смеђа са белом на глави, на грудном кошу и на удовима, са црним пластом. Просечна висина мужјака је 45 до 50 центиметара, а женка је нешто нижа од мужјака. Просечна тежина мужјака је 20 до 25 килограма, док је женка нешто лакша од мужјака. Животни век ове расе је 12 до 15 година. Има дуг и енергичан корак, добро осваја простор. Пожељно кретање је слободан, правилан и хармоничан кас без вертикалног увијања леђа. Искључујуће греске: Агресивност или плашљивост, подгриз или предгриз, недостатак зуба, стакласте очи, предуго тело, завијен реп, високо или сабљасто ношен реп изнад леђа, удичаст реп, пострано ношен реп, прскавост белих ознака, ако бела боја заузима више од трећине површине тела, присуство четврте боје, висина испод или изнад прописане.
3. БОСАНСКИ ОШТРОДЛАКИ ГОНИЧ ( БАРАК ) – Барак је босанскохерцеговачка аутохтона раса пса, првенствено намењена за лов на крупну и ситну дивљач. Главне особине пса су темпераментност, храброст и упорност, веома је доброг карактера, отпоран и тврд у тешким условима лова на босанским планинама. Добар је, истрајан и упоран гонич, са средње високим до дубоким гласом. Барак је снажан пас, дуге и средње широке главе. Има дугу и чекињасту длаку, која се састоји из два слоја. Основне боје су му пшенично жута, жутоцрвена, земљаносива и тамносива. Историја расе: Барак је 19. 06. 1965. регистрован у FCI (Међународној кинолошкој федерацији) под именом Илирски гонич. Под називом „босански оштродлаки гонич – барак“, појављује се од 15. јануара 1973, када је под бројем 155 уписан у VI FCI групи, са данас важећим стандардом. У прошлости је био ловачки пас босанских племића. Постоје веома стари писани документи који описују псе оштре длаке на подручју Балкана. Аустријски официр на служби у Босни и Херцеговини Франц Ласка је детаљно описао те псе и вршио мерења паса у разним окрузима у Босни. Оштродлаког кера називао је босански кострушави кер. Ласка наводи да су га Турци називали барак (што је сродно са називом бракирац) дакле гонич, а на арапском језику барак дословно знаћи муња. Ласка као доказ даје писани документ о бараку из 1683. године и сам Ласка (који је у Босни практиковао лов) описује бараке као храбре, тврде и поуздане гониче. Услед ратних дешавања бројно стање расе је смањено. 
Општи изглед: Барак је снажан пас са дугом и чекињастом длаком, дуге и средње широке главе, изражених и густих обрва, темпераментан, озбиљног – строгог израза, упоран и храбар. Из важећег стандарда који се користи при оцењивању на изложбама могу се нагласити карактеристике босанског барака како следи. Величина: Висина барака је 46-56 цм, идеално 52 цм, а дужина трупа мора бити већа од висине гребена за 10%. Тежина је 16-24 кг, идеално 20 кг. Женке су нешто мање од мужјака. Глава: потиљна кост је изражена, чело незнатно испупчено, стоп благо изражен, носник прав. Њушка је снажна и правоугаона, обрасла густим брковима и брадом, а гледано одозго, средње широка и сужава се према носу. Њушка је нешто дужа од лобање. Укупна дужина главе је 20-25 цм. Нос: Носна печурка је широка, ноздрве широке, дубоко развијене, црне или затвореносмеђе – кестењсте боје. Усне: Дубоко припијене и нешто меснатије. Зубало: Маказасто и потпуно, зуби јаки. Очи: Крупне, овалне, кестењасте боје, паметног и веселог израза. Уши: Високо постављене, средње величине. Према врху су тање и зaокружене, право висе, нешто пуније. Врат: Прелаз у потиљном делу је изражен и косо на труп усађен. Снажан, средње широк, а према грудима се повећава. Кожа је припијена, еластична, на целој површини одлакана. Труп: Леђна линија се благо спушта од гребена према сапима. Гребен је средње изражен. Леђа су широка и мишићава, слабински део кратак и мишићав. Сапи су благо натегнуте и широке (нарочито код женки). Кукови мало приметни. Грудни кош: Дуг, средње широк, слабо заобљен и дубок бар до лактова. Прса средње широка. Реп: Средње високо постављен, у корену дебљи, према врху се сужава и допире до скочног зглоба или га мало прелази. Ношен је нешто мало нагоре, повијен и добро одлакан. Предње ноге: Правилних ставова гледано са стране и спреда. Плећке дуге, косе и мишићаве. Надлактица дуга и мишићава. Лакат умерено приљубљен. Надлактица и подлактица треба да склапају угао од 90 степени. Подлактица је вертикална, мишићава и права, са јаким костима. Шапље је слабо примјетно. Дошапље је вертикално и благо нагнуто до 10 степени и кратко. Шапе мачје, скупљене, са пуним и тврдим табанима и јаким добро пигменнтисаним ноктима. Задње ноге: Правилног става гледано са стране и отпозади. Бутине су средње дуге, широке и мишићаве. Поткоеница је јака, дуга, коса и мишићава. Скочни зглоб снажан и добро постављен. Дошапље је вертикално, кратко и снажно. Задње шапе су, нешто, дуже од предњих. Ход је издашан и сигуран. Кожа: Средње дебела, еластична, припијена, добро пигментисана и добро одлакана. Длака: Дуга, оштра и растресито стршећа, са густом подлаком. Боја: Основна боја је пшенично жута, жутоцрвена, земљаносива и тамносива. Често са белим повшинама по глави у облику лисе, носнику, подвратку, грудима, доњим ђеловима ногу или на врху репа. Основне боје могу бити комбиноване – двобојни или тробојни пси.
4. ЦРНОГОРСКИ ПЛАНИНСКИ ГОНИЧ – Црногорски планински гонич је ретка пасмина из планинског дела југоисточне Европе. Црне и жућкастосмеђе боје и глатке длаке, пса су у прошлости звали црним гоничем. Са сигурношћу можемо говорити о заједничком пореклу већине гонича из југоисточне Европе. Црногорски планински гонич је висине 46 до 56 центиметара и тежине од 20 до 25 килограма. Темељни задатци за његову примену су лов на лисице и планинске зечеве (Lepus timidus) те мању дивљач, иако ни веће животиње нису искључене као што су јеленска дивљач и дивљи вепар. Пасмина је раније била позната под именом Југословенски планински гонич, Међународни кинолошки савез је одлучио о данашњем имену 15. јула 1997. Прве норме за ову пасмину потичу из 1924. године, врло наликује Аустријском глаткодлаком гоничу. Овај гонич остварио је прво службено признање 8. маја 1969. у Варшави. Америчко удружење за ретке расе сматра Црногорскога планинског гонича угроженом пасмином. Општи изглед: То је пас средње високог тела, издржљив, покретљив. Дужина тела мерено од раменог зглоба до седних кврга, и обим груди надмасују за око 10% висину у гребену. Дужина главе одговара око 45% од висине гребена. Карактер уравнотежен, привржен је власнику, послушан, вредан вашег поверења. 
Лобања је дужа од њушке. Посматрано са стране профил је и слабо избочен. Ширина се смањује од врха лобање до стопа. Чеона бразда је изражена, а потиљачна кврга је мање изражена. Надочни лукови су добро развијени. Стоп је слабо изражен. Носна печурка је увек црна, добро развијена. Њушка месната и широка у основи. Краћа је од лобање. Пожељан однос је 7,5:10. Вилице су снажне и присутан је правилан комплетан, мазаст загриз. Зуби су добро развијени и правилно усађени. Усне су средње развијене, напете. Горње усне незнатно прекривају доње. Угао усана је затворен. Руб усана је црно пигментисан. Образи су равни. Очи су овалног облика, смештене лежерно, косо, од светле до тамно браон боје. Ивице капака треба да су црно пигментисане. Уши високо усађене, средње дуге, танке до средње дебеле, увек висеће без набора, приљубљене уз главу. Врх је више или мање, израженог овалног облика. Врат је снажан, нагнут, са хоризонталом заклапа угао од 45 до 50 степени. Дужина му је приближно једнака дужини главе. Витак мишићав без фанона(опуштене коже). Тело је правоугаоно, дужина превaзилази висину гребена, приближно за око 10%. Гребен је врло изражен. Леђа мишићава, широка, умерено дуга. Слабине мишићаве, снажне, средње дуге, добро повезане са сапима. Сапи благо косе (20 до 25 степени према хоризонтали), јаке, добро мишићаве, широке. Груди су велике, јаке. Висина груди је од 45 до 50% висине гребена, а обим им је за 10% већи од висине гребена. Врх грудне кости је истакнут. Стомак благо прикупљен. Реп је усађен у наставку линије сапи, постепено се сужава, досеже до сковног зглоба. Сабљаст, ношен испод леђне линије, богато одлакан. Предње ноге су цврсте, снажне, мишићаве, паралелне. Плећке мишићаве, добро прилежу уз зид грудног коса. Лактови чврсто належу уз тело. Подлактице равне снажне, мишићаве. Сапља су чврста. Дошапља снажна, витка, благо искошена до 15 степени према вертикали. Предње шапе мачије. Прсти чврсти, стиснути и добро испупчени. Јастучићи отпорни, еластични и црне боје. Нокти су увек црни. Задње ноге снажне, мишићаве, паралелне, добрих костију. Бутине чврсте, мишићаве, нису искривљене. Колена чврста, паралелна са мадијаном равни тела. Подколенице мишићаве, приближно једнаке дужини бутина. Скочни зглобови чврсти, истакнути. Корак је нормалан и еластичан. Добар потисак задњих ногу. У кораку је најомиљенији хитар и једноставан кас. Кожа је еластична, добро належе на тело, тамно пигментисана. Длака кратка, густа, оштра, нешто дебља, сјајна, добро полегла, глатка. Подлака је прилично добро развијена. Основна боје црна са палежним ознакама, на надочњацима, на њушци и доњим деловима ногу. Ознаке на надочњацима су величине лешника, а на постраним деловима њушке максимално се простиру до угла усана. Боја палежа је лавља од светло црвено-жуте, која иде до црвено-загасите и црвено-ватрене. Дозвољена је бела ознака на грудима чији пречник не прелази 3 cm, али никако није пожељна. Висина гребена је од 44 до 54 cm. Идеална висина за мужјака је од 49 до 50 cm, а за женку од 48 до 49 cm.
5. СРПСКИ ЖУТИ ГОНИЧ – Поред четири стандардизоване расе гонича на подручију Србије, Босне и Црне Горе највећу популацију од свих нестандардизованих гонича чине српски жути гоничи. У часпису „ЛОВАЦ“ бр. 2 из 1950. године у чланку под насловом „Наши зечари“, др Драгиша Павловић наводи да је након изложба у Београду 1948. и изложбе у Љубљани и Београду 1949. збор судија за зечаре признао расност балканца, алпинца и жутог зечара назвавши га жутим балканцем. Од стране Кинолошког савеза, 1954. оформљена је комисија за аутохтоне расе која је предложила да се усвоје стандарди балканског тробојног гонича, што је касније и учињено, и потом предложила стандарде за балканског жутог гонича, балканског оштродлаког гонича. У документима Југословенског кинолошког савеза остало је забележено да је вођена родовна књига за жуте гониче као посебну расу, а не као варијетет балканског гонича, како се до скора мислило. О томе сведоче и родовници из 1950. године. Ти пси су се излагали на изложбама и смотрама, што је документовано у каталозима са тих манифестација из 1949. као и у каталогу са Међунардоне изложбе паса одржане у Београду 1952. На основу ових историјских чињеница и прикупљених података са терена у јесен 2008. отпочело је истраживање величине популације паса ове расе у Србији. Раса није још увек призната од стране FCI. Изглед и особине: Жути гоничи су пси средње величине, снажни и издржљиви, правоугаоног формата, главе сразмерне са телом, њушка је клинастог облика, са црно пигментисаном носном печурком, ушију које су висеће и средње дуге. Врат снажан приближно дужине као и глава. Труп и леђа правилно развијена и снажна. Грудни кош приближно 50% од висине гребена. Длака је кратка, глатка, сјајна и прилегла уз тело, са добром подлаком. Боје су жуте до жуто црвене. Код мањег броја паса јављају се ознаке беле боје на глави, грудима, шапама, предњим деловима ногу и врху репа. За разлику од српског гонича, жути гонич нема ниједну ознаку црне боје на телу. Употребљава се као ловачки пас за лов погоном крупне и ситне длакаве дивљачи. Спада у угрожене расе.