„Вјенчавам те српско море, са слободом Црне Горе“, су речи књаза Николе Петровића Његоша након ослобођења Бара у јануару 1878. године.
Много столећа пре књаза Николе српско море су венчали српски краљеви са слободним српским земљама.
Српски интелектуалци не покрећу теме, нити било какве иницијативе за расветљавање питања Срба у Албанији и српског наслеђа у Албанији,пре свега северном делу. Не помиње се краљевина Молдавија и Влашка (од којих је настала модерна лажна држава Румунија) где је било пристуно српско језичко подручје и историјско наслеђе,нити источни Банат који је данас у саставу Румуније,а где је целокупни етнос чинило српско становништво. Понекад се помене питање српске Македоније,па се тако на правном факултету одржи која трибина која личи на историјски час,без било какве основе или циља. Македонија је дала једну престоницу Србима,а то је и више него довољно да се запитамо одкуда српска престоница тамо где данас практично нема Срба,бар на папиру. Српски етнос,дакле српско говорно подручје,српски обичаји попут славе,митови и предања о српским краљевима и јунацима и српски гени су присутни до днашње бугарске престонице Софије. Да је граница између две државе била неправилна, вештачка и неправедна сведоче и друге бројне петиције и захтеви Срба, који су потпали – остали у Бугарској. Територија данашње Бугарске је објединила области које јој нису природно припадале, јер су биле оријентисане ка западу. Ту су живели помешани народи Срби, Власи, а Бугари ће тај простор тек након 1878. године „узети под своје“. Били су тамошњи Срби жртвовани због руских претензија према Цариграду, које су покушали да остваре преко Бугара. Хеленизација Срба у модерној Грчкој држави,то је такође широка тема и веома осетљива,да не причамо о остацима српске културе на Пелопонезу. Српско море,илити српске земље које излазе на Јадран,такође је једна од осетљивих тема,једино питање које се „не доводи у питање“ је српска Црна Гора и српска Босна,па да ли су Срби спали на тако малу визију од трију данашње модерне државе поред толиких земаља. Једино што је извојевано свим средствима је српска Војводина која данас обухвата Западни Банат,Срем и Бачку. За крај овог дела питаћемо вас зашто је српска војска ослобађала територије данашње Хрватске при завршетку Првог светског рата,да ли су то они ослобађали Хрвате или Србе и српске земље?
За свако од ових питања постоје људи који су компетентни да дају одговор,али ретко ко има решења за ове заврзламе.Свако од ових питања би требало да се адекватно обради до детаља,тако ћемо се у наредном периоду позабавити тиме.
Да ово није никаква теорија завере сведоче кости предака,сведочи језик и предање,култура и вера,а и крв није вода како каже народ.А како је Свети Владика Николај рекао 1916. у катедрали Светог Павла у Лондону: „У то време Срба је било колико и вас Енглеза. Данас их је десет пута мање.“ Испада да је онај мит да ће Срба остати толико да стану под једну шљиву истинит,наравно данас видимо да се тај мит остварио. Овај остатак Срба се доводи у питање,јер су већина Срба само Срби на папиру,не осећајући се тако,јер како каже Драгош Калајић „Србин се не постаје чином рађања,него на испитима врлина“.
Цео говор Светог Владике Николаја можете прочитати доле.
[button link=“http://www.spc.rs/sr/sveti_nikolaj_o_vidovdanu_u_katedrali_svetog_pavla_u_londonu_1916g“ type=“big“ newwindow=“yes“] Цео говор владике Николаја[/button]
Питање српског мора је једно од главних претензија наших предака,да изађу на Јадран,то би значило уједно и сједињење Срба који су подељени у више држава.
Прекрштавање српског приморја
Документ из фрањевачке цркве у Стону и Пељешцу сведочи о томе да је ова област била настањена православним Србима све до 14. века.
„Пре него што је ова земља дошла под руку господе дубровачке стојала је подложна шизматика (православнима) и патаренима. Нити је ту било спомена било о католичанској цркви, већ су ту калуђери и свежетеници расцијански живили „, бележе фрањевачки фратри 1344. кад су Дубровчани откупили целу област Стонски рат од цара Душана.
У Стону је столовао кнез Мирослав, брат Стефана Немање, а у Богородичином манастиру у оближњим Лужинама је 1219. Свети Сава оснива Хумску епскопију, са 10 цркава, јер је већина становништва била православна. За разлику од српских владара који су даривали и католичке манастире, нови дубровачки господари одмах су протерали православно свештенство.
Срби у Краљевини Далмацији су по бројности били значајно заступљени гледајући укупни број становника Далмације у то вријеме. Према подацима Српске православне цркве по званичној статистици из 1879.године,највећи дио Срба је живио на сјеверу уже Далмације око 2/3 и у Боки Которској око 1/3, односно у Приморју 90.207 Срба православних, од чега 63.912 у задарској православној епархији и 26.295 у бококоторској.
Скадар – српска престоница
Скадар је био српска престоница у средњем веку, али ми Срби никада не бисмо рекли да је то био само наш град – прича Брајовић. – У њему су сачувани трагови неколико миленијума људске цивилизације. Међутим, Енвер Хоџина политика албанизације, која још није нестала, срозала је ово величанствено место на најниже гране.
Остаци Црке Светог Стефана сведоче о томе да је Скадар био српска средњовековна престоница
Врака опстала
Османлије које су помоћу оданих и насилних албанских племена покушавале да раселе или албанизују Србе, нису имале увек успеха, бележи 1882. у путопису Доброслав М. Ружић:
– Један сат од Скадра постоји општина Врака са четири села у којима живе чисти Срби, говоре лепо српски, чувају српске обичаје, бране веру и име српско не плашећи се ни Миридита, ни Малисора, ни Климената – за једног којег би им ови убили – убиће их они десет! Интересантно је да су се српски обичаји код Миридита и Малисора задржали и до данас: Божић без бадњака не прослављају, а славу и данас славе.