Кад jе у оно давно вриjеме силна руска царевина 1813. године потукла гордог и охолог Наполеона код Москве и када jе некада моћна француска воjска у паници почела да бjежи од силе руске, св. Петар Цетињски, велики неприjатељ Наполеонове политике, jе одмах написао jедну интересантну, поучну а и данас посебно актуелну прокламациjу народу црногорском и брдском. У њоj jе поред позива на оружjе за ослобођење Боке, Владика црногорски изнио и своjе jасне ставове о jедном великом и надолазећем злу – злу масонериjе. Тако jе св. Петар jош давне 1813. године упозорио Црну Гору на ово кукавичиjе jаjе у златно увиjеноj амбалажи коjе се нарочито данас Црноj Гори и читавом човjечанству перфидно подмеће али и крваво намеће као нешто позитивно и у циjелом свиjету општеприхваћено. Зато послушаjмо овог светог ловћенског пророка коjи у оно давно вриjеме написа следеће риjечи:
„Петар, Божиjом милошћу православни митрополит Црногорски, Скендериjе и Приморjа и рускога царскога ордена светога Александра Невског каваљер.
Благородниjема и поштениjема сердарима, воjводама, барjактарима и другиjема главарима и старjешинама и свему храбром народу црногорскоме и брдскоме, у Господа здравствовати и радовати се.
Познато jе вашиjем благородствима, и теби, љубезни народе, како jе већ наступила седма година од када су Французи погорели Бокешку провинциjу и како су они с почетка нама страшно приjетили да се отечество наше унаприjед неће називати Црна него Црвена, то ће рећи крвљу нашом обливена Гора.
Они би то и учинили по своjству њихове злоће, будући су наjприjе окаљали своjе руке у крви законитога краља и краљевске фамилиjе и основали на темељу безбожjа своjе jакобинско-фрамасонско правитељство, али благодарећи Богу ниjесу то могли учинити:
Прво, по томе, што ниjесу међу нама нашли издаjниках jакобинскога духа, коjи би им путеве отворили и человође били као што су налазили на много мjеста за несрећу своjих народа међу коjима су они издајници били.
Друго, што смо ми становити договор учинили иа Мирцу у цркви храма светога великомученика Георгиjа, када смо генералу Мармону на састанак били, да умремо при нашоj вjери и слободи с оружjем у рукама славно, и да се никад под њихову власт живи не предамо.
Треће, што су они видjели пребивалишта наша утврђена каменитиjем горама, и не само jедну Црну Гору, него многе горе коjе се не боjе бомбе ни лубарде, и што су наше краишнике при сваком движењу њихове воjске находили справне и готове к боjу на своjима границама, а навлашито кад су њихова три генерала са три тисуће и више воjске ударили на комун Браjиће, тада су они познали колико би их скупо коштало док би Црну Гору освоjили.
А четврто, што славни народ од Шпање Божиjим промислом и благовољењем, побуђен љубављу к отечеству и к своjему законитоме краљу, одведен вjероломним Наполеоном у Франциjу, свргнувши jарам француски подиже неустрашивим духом мужества своjе оружjе против онога свеопштег роду човjечанскоме неприjатеља и возмутитеља Европе.
По овиjем дакле узроцима, не могући они нечестивци успjети у своjим предузећима, ниjесу се постидjели претстављати нама толике милости и награде од њиховог цара, ако ми његово покровитељство заиштемо и ако његова конзула међу нама прихватимо мислећи да ми као горски иарод нећемо разумjети: jер то ће рећи да сами себе своjима рукама синџир на грло ставимо и да змиjу у наша њедра пустимо. Но будући су и на сва претстављења добили како усмено тако и писмено противни одговор, ниjе им остало друго него чрез посредство мира прекратити смутњу коjа се бjеше међу наше краjишнике и њихове солдате около Котора започела, боjећи се да не бисмо и Бокешки народ против њих узбунили. И тако смо с ђенералом Бертраном на кондициjе мир учинили и с ђенералом Готиjеом потврдили до заповиjеди коjу бисмо имали од нашега цара. Но што искаше ђенерал Бертнар да му предаjемо њихове људе у наша мjеста добjежале, то ниjесмо примили; и зато jе њихов цар толико расрђен био, да jе говорио не само да ће нас огњу и мачу предати, него да ће и горе и планине наше сажећи. Али се ниjе надао да ће из Русиjе главом без обзира бjежати, оставивши пространа московска, смоленска и литванска поља посиjана костима своjих воjника, и да ће своjе високоумно надмено намjерење о осваjању Русиjе и циjелога свиjета наћи закопано под пепелом московским. Из овога свега, љубазна браћо, jасно видjети можете што су они тирани мислили од нас учинити и што би учинили да су силе имали; а сваки дан гледате што чине од браће наше примораца, и по томе расудити можете колико би ваш народ у свиjету несрећан био, да ниjе свеблаги Бог благословио оружjе великога Александра, милостиваго покровитеља. Тога ради принесимо сви и приносите непрестано свеблагоме Богу благодарење и славу, коjи jе даровао своjему помазанику Александру крепост и силу на истребљење тмачислене воjске крволочнога Наполеона, љутога и непримиримога неприjатеља човjечанства.
А при томе споменимо и друге дужности наше, коjе нас позиваjу у садашње од самога Бога послано вриjеме на витешка воjничка дjела, да не останемо између осталих народа наjзадњи, него да тjерамо опште неприjатеље из нашега краjа, када их по мору и по суву тjера и биjе сила руска, инглешка, ћесарова и шпањолска.
Приготовите се дакле, jунаци, с природним духом храбрости на витешки оваj подвиг да, призвавши Бога на помоћ, што скориjе ступимо у Бокешку провинциjу под славодобитним барjаком великога Александра, милостива покровитеља нашега.
Дано у резиденциjи иашоj на Цетињу, августа 27. 1813. године.
Петар Петровић
Ове риjечи, риjечи златне и благодатне, су прве риjечи jедног светог човjека у нашем народу у коjима се jасно осуђуjе зло масонериjе. Њима jе њихов писац, св. Петар и првиjенац и претеча у борби против овог зла у народу српскоме. Преко њих се баца и сасвим ново свjетло на jедну од великих прекретница у историjи свиjета – Француску буржоаску револуциjу, коjа jе за св. Петра и сваког здравомислећег човjека била и остала jедно велико jакобинско-фрамасонско безбожно зло коjе jе, покриваjући се медно-слатким паролама (као уосталом и свака безбожна револуциjа) слободе, правде и jеднакости прогутало стотине хиљада људи заjедно са краљем, краљицом и скоро читавим племством Француске, и оставило „отров своjе адске душе“ да до данас хара свиjетом, увиjек под видом „нових поредака“, од коjих нека нас сачува Господ молитвама св. Петра Цетињског.
монах Петар
Преузето са:
http://srpski.narod.ru/svpetcet.htm