И кад човек греши, било душом или телом, било обома заједно, светиња и вредност и достојанство људског психофизичког бића доведени су тиме у питање, па је управо зато грех у хришћанству доживљаван увек као трагично зло, као кобни промашај, као пад и срозавање узвишеног и достојанственост бића човековог, тако великог и светог и од тако непроцењиве и непролазне вредности да је ради њега и сам Вечноживи и Истинити Бог постао човек и јавио се у нашем свету и животу као човек од крви и меса као и ми, у свему једнак нама осим греха.

Хришћанство је управо по томе изузетно ново, и истински човекољубиво и истински хумано, што је Бог постао човек, што је Господ Христос постао потпуно истински човек, не само дух или душа човекова, него је постао тело: Бог се јавио у телу; Бог је Логос постао тело (Јн.  1,14), Вечни Бог, творац света и човека, творац духовног и материјалног света, творац човекове душе и тела постао је човек, постао је материјално људско биће, психофизичко биће од душе и тела. И то постао свагда, и остао неопозиво човек за сва времена и за сву вечност. Ту се налази и садржи тајна и непролазна вредност, и светост, и достојанство човековог бића, човекове душе и тела – у богочовечанској тајни и факту оваплоћења Бога, тајни “отеловљења и очовечења” Бога у Христу Богочовеку, и на тој истини почива сва наша хришћанска православна вера, вера у Бога и у човека и сва наша оцена и процена човека као велике светиње, као вечне и непролазне вредности, јединствене, непоновљиве и ничим незаменљиве.  Ту је извор и смисао и нашег поштовања човека, за целог човека, поштовања и душе и тела човековог, и наше љубави и борбе за човека, за целог човека – за душу и тело његово у њиховом интегритету и њиховој непролазној вредности.

Оваплоћени Син Божји, Богочовек Господ Христос, оваплоћењем својим и особито Васкрсењем Својим и телесним Вазнесењем, прославио је тело људско и уздигао га изнад анђела и арханђела, и изнад сваке друге вредности под небом. Христос је Својим Васкрсењем и Вазнесењем обесмртио и уздигао и поставио тело људско с десне стране Богу, у вечну и непролазну божанску славу и достојанство, назначено природи људској Богом и у Богу, од самог стварања света и човека. Ово је заиста превелика тајна човекова о којој тако много говори Свети Апостол Павле у посланици Ефесцима и Колошанима као и многи Свети Оци.

Ради овог и оваквог прослављања и обожења бића човековог, и тела и душе, Христос је и постао човек, и живео као човек, и пострадао за нас, и васкрсао из мртвих обезбедивши тако за човеково и тело и душу и коначно победу над смрђу и бесмртност. Ради тога се ми хришћани крштавамо и душом и телом у води светог крштења, ради тога се и помазујемо и по души и по телу благодаћу Духа Светога кроз Свето миро, ради тога се и причешћујемо и душом и телом Богочовечанским Телом и Крвљу Христовом у Светој Литургији.  Ради тога се и пресељавамо с вером из овога света, прошавши на крају земаљског пута нашег кроз капију телесне смрти, да би смо у Христу васкрсли у душом и телом у незалазни дан Христове бесмртности и вечног живота, хранећи се и тамо Богом кроз сву вечност. И још нешто: Ради тако узвишеног схватања и поштовања тела људског ми православни хришћани и поштујемо Свете мошти (нетрулежна тела Светитеља) Светитеља Божјих, јер је у тим истим људским телима њиховим обитавао Дух Свети, а и сада непрекидно обитава и дела (ради) благодат Божја. Тако да та света тела Светитељска помажу и исцељују и нас грешне и двоструко болесне људе, по вери нашој и молитвеном љубавном заједништву. Она (света тела) нам уједно и конкретно сведоче о васкрсењу и наших тела силом и благодаћу Христовом, коју ми као верујући хришћани вером и светим Причешћем носимо у себи као живи чланови живог Тела Његовог које је Црква.

Овакав доживљај ове тајне и светиње и достојанства и непоновљивости тела човековог, чини за нас хришћане оно нехумано учење и веровање о такозваној “метапсихози” и “метеносоматози” човековој, то јест о сеоби човековој у више тела људских или животињских. Овако учење је антихришћанско јер оно презире светињу тела људског.  Зато је оваплоћење и очовечење Христово, као истинско спасење целог и истинског човека, једне и јединствене духовно-телесне личности, било истовремено и рушење свих идола и лажних богова, који су се наметали и намећу човеку за усрећитеље, а у ствари само дехуманизују и рашчовечују човека.

Али, осим лажне вере о “сеоби душа”, једна друга погубна и дубоко нечовечна ствар намеће се и натура нама данашњим хришћанима. У ово наше обезбожено време, време преврнутог и посуновраћеног схватања човека и бића човековог, људи су дошли до тога да спаљују тела људска – кремирају их. И то не само тела својих непријатеља, него и тела својих, родитеља, браће и сестара или чак своје деце! Како је језиво бити такав човек и нечовечан који може да преда огњу тело својих родитеља који су га из себе изнедрили? И зар није узалудно и бесмислено и увек лажно свако изговарање таквих људи тобожњим разлозима: “хигијенским”, “економским”, “друштвеним”, “савременим”, или било каквим другим разлозима, бивајући тако недостојни светиње људског тела и људског бића. Зар свето тело људско, назначено Богом за живот вечни, да се упоређује и мери утилитаристичким разлозима потрошачког друштва?

Тешко је, али је нужно поставити питање: да ли такав хришћанин, који дозвољава и одобрава спаљивање тела људског, било свога сопственога, или других, да ли он верује у Живог и Истинитог Бога, у превелику тајну и светињу Оваплоћења и Очовечења Христовог, у велику наду и радост васкрсења тела људског и његовог вечног причешћа Боготелу Христовом? И постављање овог питања је болно не зато што Бог није у стању да васкрсне и умрло и спаљено, и појеђено, и било на који начин уништено тело, – јер је моћан Бог да из праха сабере и васкрсне свако људско тело, као што је моћан био да га из небића створи, – него зато што човек који даје на кремирање своје или родитељско и било чије друго, и који га подвргава безбожном и нечовечном спаљивању у смрадној пећи вавилонској званој “крематоријум”, што такав човек неће имати изговора за грех свој пред лицем Живога и Васкрслог Христа, него изговор неће имати ни пред лицем самог свог родитеља или сродника којега је спалио, када пред њега изађе у телу у дан свеопштег суда Божијег.  Хоће ли тада смети хришћанин говорити о некаквим “хигијенским”, “економским” или “друштвеним” разлозима који су га тобоже “приморали” на грех: да презре и бесмртну вредност тела људског и спали га као да је оно нека крпа, а не свето и неприкосновено и неизменљиво вечно обиталиште душе, свети члан и уд Христовог Тела, свештени храм и сасуд Духа Светога.

Ми православни Срби са болом се сећамо страшног чина Синан-паше тиранина, који је на Врачару безбожно и нечовечно спалио тело Светог Саве. Ми такође памтимо и неизбрисиво носимо у срцу вере своје православне и све свете новомученике Христове, како српске тако и све православне, убијене и спаљене и у ранијим вековима и у ове наше последње дане. Зато се никако не смемо и не можемо као хришћани, као следбеници оваплоћеног Бога, угледати се на антихриста Синан-пашу и његове следбенике, који светињу тела људског подвргавају огњу крематоријском, том јавном наговештају њиховог пакленог огња адског.

Многе су гадости људске пред Богом, многи су греси, безбоштва и нечовештва којима се човек кроз своју дугу историју све до наших дана служио или разметао. Али се ретко који може поредити са овом нечовечном радњом, са овим грехом добровољног спаљивања својих родитеља и својих ближњих, и уопште своје браће људи. То је зато што нас поступак кремирања враћа уназад у тамне векове незнабожачког мрака, у векове идололатријског презирања и ниподаштавања тела људског. И све то ради чега?! – Ради себичне угодности наше и нашег “модерног човека”, услед наше крајње беде и нечовечне саможивости, услед изгубљености здравог осећања за стварну светињу и вредност и достојанство тела људског, достојног Бога и правог човека. Једном речју, све то због нашег у суштини неверовања ни у Бога ни у човека. Ни у његову вечну будућност.

Ми пак верни и побожни православни хришћани клањамо се са вером и побожном, човекољубивом љубављу светињи тела људског, тела које је постало тело Божије и које је искупљено, спасено, прослављено и обожено, оваплоћењем, васкрсењем и вазнесењем Христа Богочовека. Богоугодно поштујемо светињу и достојанство тела човековог, било док је оно сједињено са душом у овоме свету и животу, било када се привремено раздвојило од ње кроз смрт и побожно се плаже у земљу да тамо очекује васкрсење мртвих и живот будућег века.  Јер, по речима Светог Апостола Павла, било да смо живи или умрли, ми знамо да смо Господњи и душом и телом. Јер је света и велика богооткривена и богодана истина да је “и тело за Господа, и Господ за тело” (! Кор.  6, 13; Рим. 14,8), како у овом тако и у оном вечном животу човековом. Зато не остављајмо у свом тестаменту да се после смрти спалимо или да то чинимо својим милим и драгим. Јер тада се грешимо о Бога и о човека.

    Није хришћански обичај Битно је рећи да спаљивање мртваца није хришћански обичај. Црква, крајње снисходљиво, породици покојника, одобрава опело над оним који ће бити спаљен. Кремација или спаљивање је велики грех пред Богом. Људско тело је храм Светога Духа и Црква га чак и након смрти сматра узвишеним. Зато Црква захтева да се телесни остаци после кремирања полажу у земљу. Како се спроводи кремација Тело се спаљује у врућој комори, остаци костију се претварају у форму гранула а на завршетку процеса остаци имају облик грубог песка. Процес траје од 2,5 до 3 сата на температури од 800 до 1000 Целзијусових степени. Кремирани остаци теже од 1 до 2,5 килограма.

Кремирање мртвих

Сада ћу проговорити о нечему о чему се код нас, Срба, мало говори, а врло често се то, на жалост, спроводи у дело, а то је – кремирање мртвих. Кремирање мртвих није ништа друго него изругивање вери у Васкрсење. Постојале су старе културе и цивилизације где је било присутно спаљивање мртвих. На пример, Кинези, Индуси, стари Грци су спаљивали своје мртве. Код Јапанаца – не.  Међу старим словенским племенима: код руских племена – да, код чешких племена – да, али, како тврди професор Чајкановић, никада код старих српских племена. Чак ни у оним временима када су наши праоци, стари Срби, стари Словени, били пагани, код њих није било присутно спаљивање мртвих. Никада! Спаљивање мртвих је резултат оне античке философије која учи да је тело, заправо, тамница душе.  И, када човек умре, шта је природније него душу ослободити из те тамнице, а најлакши начин да се она ослободи је да се тамница разори, да се уништи. Француска револуција доноси први пут једно широко и распрострањено примењивање кремирања мртвих. Револуционари су хтели да се наругају Католичкој цркви у Француској, нарочито у Паризу, и одмах, недељу дана после назови-револуције, издаје се декрет, по коме сваки покојник мора да буде спаљен.  То је било отворено изругивање хришћанства и вере у Васкрсење. Трајало је непуних годину дана јер је протест, и у Паризу и свуда по Француској, био такав да су морали да врате пређашње. Наравно, 99,99% покојника се и даље сахрањивало. Онда настаје затишје, а први пут се кремирање јавља у другој револуционарној години у Европи – 1848, али сада под много перфиднијим видом – у Амстердаму се први пут јавља Удружење пријатеља кремације. То се онда пропагира као много чистији, јефтинији и назови-културнији начин опроштаја од мртвих него што је сахрањивање у земљу. Али, у суштини, требало би да знате да то није ништа друго него изругивање наше вере. Не кажемо ми узалуд: Чекам васкрсење мртвих. Какво васкрсење мртвих? КОМПЛЕТНО васкрсење мртвих, васкрсење и наших тела, то је оно у шта ми верујемо. Не верујемо ми у неки “бал духова”, тамо негде, у оном другом свету. Ми верујемо, вером у Васкрслога Христа – и то је загарантовано Његовим телесним Васкрсењем – да ћемо ми сви, једнога дана, једни друге опет гледати, једни са другима разговарати, једни друге моћи да загрлимо, једни са другима моћи да се радујемо, што је најважније. Онда људи питају: а, шта ће бити са онима који су, рецимо, изгинули, како се то данас, на жалост, дешава, у тим силним терористичким нападима, или на 10.000 метара у авиону, или у неким пожарима, или у експлозијама, кад човек буде разнет? Бог, Који је ни из чега, љубављу и Својом Речју, створио свет, зар није у стању тај исти Свемогући Бог да човека опет састави из његових делова? Чекам васкрсење мртвих, дакле, јесте и те како потврда наше вере и оно чему идемо у сусрет, чему се надамо. У томе улога тела је непроцењива! Сећате се, вероватно, када сте били последњи пут на крштењу неког детенцета, да је свештеник прво светим уљем, а онда светим миром помазивао све делове људскога тела: и чело, и нос, изнад очију, усне, уши, груди, руке и ноге. Зашто? Зато што тело учествује у животу врлина! Не могу ја да покажем своју врлину без тела. Морам да имам ноге да бих кренуо ка некоме, учинио неко добро дело. Морам да имам руке да бих њима учинио нешто добро. Или, пак, нешто зло. Значи, моје тело игра и те како одлучујућу улогу у моме спасењу! И, онда, није случајно што, када се круг затвори, на сахрани православних хришћана, тело покојника или, у неким случајевима, ако ковчег не може да буде отворен, ковчег се осењује знаком крста, мешавином вина и уља. Тиме се, заправо, затвара круг, као да свештеник каже: јесте, својим животом, својим трудом, својом вером си испунио све оно што ти је речено на дан крштења. А, једна од првих речи је била, када је свештеник помазивао стопала – обратите пажњу на то први пут када будете на нечијем крштењу – када помазује стопала детету на крштењу, свештеник каже: И да ходимо стопама заповести Христових…