По специјалној наредби врха Руске православне цркве, 1799. године, новодобијене свете реликвије –десна рука и три делића часне главе Светог Јована Крститеља биле су пренете у Петербург, где су уз највише церемоније биле смештене у велики дворски храм Светог спаса, поред императорског Зимског дворца.
Кад је 1801. године умро император Павел Петрович, његов наследник император Александар Први одрекао се титуле великог магистра, а 1817. године и потпуно укинуо Јованов ред малтешких витезова у Русији. На фону тих политичких догађаја заборавило се и на празновање у част сећања на преношење малтешких реликвија. Овај дан је био обележаван само календарима.
Међутим, за време владавине императора Николаја Павловича, када је завршен с изградњом и свечано освећен нови павловски градски храм у Гачину (1852. године) обновљено је празновање.
Сваке године, 11. октобра по старом календару, светиње су биле преношене из Саборне цркве Зимског дворца у Петербургу у гачинску дворску цркву, где се одржавало свечано целоноћно бдење. Ујутро, на сам празник, после литургије, литија је са светињом ишла у Павловски храм, где се одржавао молебан (благодарење) а реликвије су овде остајале десетак дана, ради свенародног поклоњења, а затим су се, после литије по читавом граду, враћале у Петербург.
По завршетку Другог светског рата, како се није знало где се налази светитељева рука, почеле су да колају разне приче и мистификације. Једна од тих прича је кренула из Шпаније, по којој је до руке дошао лично Геринг. Он је, наводно, поклонио Хитлеру, а овај генералу који је организовао спасавање Мусолинија. После тога је, неким путем, завршила у Шпанији.
Када је Томислав Карађорђевић 1955. године боравио у Мадриду, посетила га је група људи и понудили му да откупи руку за милион фунти.
„То је у оно време било огромно богатство. Не само да нисам имао те паре, већ нисам имао ни коме да се обратим за тај новац. Можда је и боље што је било тако јер да сам имао тај новац, ја бих га дао за ту реликвију и очито омогућио фалсификаторима да дођу до велике зараде”,испричао је млађи брат краља Петра II. Међутим, реликвија је све време била у Југославији. По завршетку Другог светског рата, један од калуђера из манастира Острог испричао је новим комунистичким властима шта се налази у њиховим келијама. У најстрожој тајности ковчежић с руком Јована Крститеља пребачен је у Цетињски музеј. Тек 1968. године један од полицајаца који је учествовао у тој акцији, ношен грижом савести, обавестио је игумана Марка, старешину манастира, о томе где се налазе реликвије.
У то време Титов режим је био на врхунцу свог успона те о враћању реликвије Цркви није било ни говора. Међутим, тајним договором између директора музеја Рака Вујошевића и црногорске епархије манастиру на Цетињу биле су предате неке неименоване „црквене ствари” које нису биле интересантне за музеј.
Шта се крило под називом „црквене ствари” сазнало се 24. октобра 1994. године, на Архијерејском сабору српске патријаршије.
За пропаст руског царства везана је и судбина рођене тетке краљевића Томислава, ћерке краља Петра, Јелене, која је била жена великог руског кнеза Ивана Константиновича Романова.
Муж Јелене, коју су из милоште звали Јаба, био је близак царев рођак и настрадао је када су бољшевици
ликвидирали породицу Романов. Јелена је успела да се с децом спасе и избегне из Русије.
„Једна од породичних верзија, која је колала по кући Карађорђевића, око тог Јелениног повратка у Београд, везана је за Троцког и његово протеривање из Русије почетком прошлог века, када је Петар I већ био на престолу. Ниједна европска земља није хтела да прими озлоглашеног руског револуционара осим Србије. Он је тада у Београду боравио неколико месеци, обично је дане проводио у Радничком дому на Славији.Када је избила Октобарска револуција Троцки је у знак захвалности краљу Петру Карађорђевићу помиловао његову ћерку и њу и њену децу допратио до мађарске границе. Такође, говорило се да је тетка Јелена имала дневник о тим данима у време револуције, али он никада није пронађен. А то је велика штета јер би ти записи много помогли да се утврди права истина како је страдала царска породица Романов”, поверио се пред смрт новинарима Томислав Карађорђевић.
Извор:https://www.politika.rs/scc/clanak/243348/Tajne-veze-Trockog-i-kralja-Petra-I-Karadordevica