ЈОШ ЈЕДАНПУТ О ИЗДАЈИ И ПОСЛЕДИЦАМА „ХАВАНСКЕ УНИЈЕ“
„Савез са Ватиканом за нашу Цркву ће значити ништа друго до савез са антихристом,
са свим последицама које ће из тога произићи за нашу веру, народ и државу“
Данашњи римокатолицизам утире пут антихристу и постаје његов најамник. Он игра посебну улогу у реализацији антихристовог циља разарања националних држава, као једне од главних препрека за изградњу Глобалне империје. Како се то може најефикасније постићи? Врло једноставно – разарањем хришћанства. Каква је ту веза? – питате се. Ево каква…
Наш познати философ И. Иљин изрекао је својевремено мисао да су гарант снаге и јединства једне државе – снага и јединство њене духовне основе. Урушавањем те основе – урушава се и држава. Отуда је логично: ако желите да уништите државу, потребно је да уништите њену духовну основу. Притом, овде није реч о једној или чак више држава. Не, римокатолицизам је темељ многобројних држава.
Стога, разарањем римокатолицизма подривају се, у глобалним размерама, темељи свих држава заснованих на римокатолицизму. Даље је – путем агресивног подстицања зближавања духовног вођства православних држава с римокатолицизмом, – лако могуће покренути сличне деструктивне процесе за уништавање православне државности. Сада је главна мета, несумњиво, Русија. И тако се једним ударцем убијају две муве.
Стављање под контролу ватиканског врха свих процеса у католичкој цркви, јесте један од главних праваца активности хазарског руководства. Овде улози нису просто енормно високи, они су глобални, јер је, у коначном исходу, реч о уништавању свих хришћанских држава у свету кроз вирус римокатолицизма. Зато је толико важно да се обезбеди да на руководећа духовна места дођу они лидери који ће бити склони успостављању блиских контаката с римокатоличким вођством. Јер управо је оно одређено да у својству најамника обезбеди процесе дехристијанизације хришћанских држава ради подривања њихових темеља и даље ликвидације. Дехристијанизација је главно и најопасније оружје у свету за масовно државно и социјално уништавање у рукама хазара – слугу антихриста. Носач бомби, напуњених експлозивом дехристијанизације, овде је руководство католичке цркве.
О томе сведочи чињеница да је најважнији резултат Другог ватиканског концила постала брза дехристијанизација западних држава. Надбискуп Лефевр о томе пише.
>>Већ у свом „Обраћању владарима“, на крају Концила, Павле VI пита: „Шта Црква од вас захтева? – и одговора: – Она од вас захтева само слободу. – То је страшно! Ја то сматрам ужасним, јер одише устајалим смрадом пакла. Слобода постоји ради послушања Богу, она је у зависности од истине, у зависности од добра, у зависности од Бога! Али не, они од слободе желе да начине нешто апсолутно – независно од било чега другог“. Тај принцип, по мишљењу Лефевра, доводи до разградње сваког ауторитета у породици, у Цркви, у верским заједницама. „Ово је, уистину, унутрашња револуција. То је сатанин поклич: ‘Нећу да служим!’ Оставите ме на миру, пустите ме да живим!’ А наш Господ је заповедио својим апостолима да свима народима проповедају Јеванђеље, а не слободу!“<<
Концил је формулисао и нове поставке у области односа са државом. Од тада, црквено право мора да се прилагоди новој друштвеној реалности. То јест, политичко, економско и материјално уздиже се изнад духовног, изнад религијског. Душа се налази на дну, распојасана и притиснута тешким теретом тела и свести, разузданих и развраћених ничим не ограниченом слободом.
У одвајању цркве од државе, Лефевр види праву издају: „Окончано је с државом која исповеда хришћанску веру“. То и јесте „циљ ђавола, који стоји иза слободног зидарства – рушење Цркве…, са забраном држави да у социјалној сфери изгради Царство Господа нашега Исуса Христа“.
Као резултат ове новотарије, духовна власт је престала да буде на врху хијерархије у католичким државама и њихово везивно ткиво. Троугао хијерархијског устројства државе, где је врховну позицију заузимала црква, преврнуо се врхом на доле, и над духовном влашћу сада стоји економска и политичка власт. Духовна власт се добровољно потчинила економској (у лицу хазарских банкара) и политичкој власти, која управља и контролише те банке. На тај начин, Римокатоличка „црква“ лишила је себе учитељства у сфери морала, што је за последицу имало бурну дехристијанизацију католичких држава, клизање у толерантност, екуменизам и космополитизам као основу за њихово губљење суверенитета и укључивање у састав Глобалне Хазарије.
У књизи „Они су Га проклели“, Лефевр пише о постојању завере повезане с Другим ватиканским концилом, што открива најамничку природу вишег римокатоличког вођства: „На том концилу је постојала завера, завера која је припремана одраније, током многих година. Све је било учињено да разматрања отаца не буду слободна, како би групе, усмерене ка уништавању цркве, могле манипулисати бискупима.“ Лефевр за саучесништво сумњичи и папу, и не искључује да је његов избор такође био резултат махинација.
Идеална и добитна комбинација. Ако се на папски трон устоличи заврбована и најамничка фигура, онда унајмљивачи добијају колосалне могућности безграничног утицаја на читаво римокатоличко руководство и његову паству, то јест на читав римокатолички свет. Јер, с тачке гледишта римокатоличког учења, папи се потчињава Сам Дух Свети. На тај начин папа је непогрешив исто као и концил под његовим руковођењем. Али Лефевр, у циљу одбране вере, разобличава његове драматичне последице и проглашава овај концил „лажним концилом“, одричући, у суштини, лажно учење о првенству папе. То је случај без преседана у историји римокатоличанства.
У Православној Цркви, за разлику од католичке, „ауторитет Сабора никада није признаван механички. Црква је на тајанствен начин признавала деловање Духа Светога у делима Сабора, или их није признавала, као у случају познатих ‘разбојничких сабора’, у старини.“
И даље се чује окривљујућа Лефеврова пресуда: „Ја одлучно тврдим да је Концил извео окретање цркве ка свету. Остављам вам да се сами замислите ко је био надахнитељ те духовности… То је био онај кога Господ наш Исус Христос назива кнезом овога света“.
У суштини, ово је оптуживање римокатоличког вођства за сатанизам; то је оптужба да су они фактички постали најамници кнеза овога света. Увођење његовог духа, светског духа, Лефевр сматра узроком кризе у цркви: „Желео бих да истакнем спољашње узроке кризе у цркви: наиме, либерални менталитет, заснован на земаљским задовољствима, који се раширио у друштву… Концил је учинио све да живот света гурне у том правцу“.
Фигура папе, – као главног најамника и вође најамника у духовној власти, у читавој тој завери и дослуху с кнезом овога света, – добија одлучујући значај.
За нас православне је главно да чувамо нашу веру као јединствено за нас уточиште и спасење од свих могућих бура и не правити компромис са злом. Главно је – не допустити да се код нас формира унутрашњи Ватикан, који преставља једну од главних опасности за Свету Русију.
Католичка црква почела је да пројављује интензивну активност у односу према Руској Православној Цркви. О томе сведочи и низ интензивних сусрета, одржаних с представницима наше Цркве. Ово је потврђено и низом последњих новости о заједничким контактима.
Часопис екуменистичких новости «Ecumenical News International», у броју од 6. априла 2009. године, високо оцењује активност и личност архиепископа Илариона, који је стекао образовање на Оксфорду и био представник
Иларион је и члан Централног комитета „Светског савета цркава“. Епископ Иларион одржава блиске односе с Ватиканом, о чему сведочи низ интензивних састанака (и најактивније учешће Илариона у припреми потписивања издајничке Хаванске Уније – ред).
Векови руске историје сведоче да је Ватикан свагда био крајње агресиван непријатељ наше државе и православне Вере. И не треба гајити илузију да ће се то сада променити. У овом тренутку, узимајући у обзир све горе наведене чињенице, њихова борба против нас постајаће све оштрија и попримаће све префињенији лукави карактер. Зато је могуће очекивати да ће спољашњи Ватикан формирати унутрашњи Ватикан, непосредно у Русији, у недрима РПЦ, у редовима православне заједнице и у органима државне власти. Биће учињени покушаји да се створи војска најамника, пета колона, као би се изнутра све потпуно уништило, како вера, тако и држава. Духовно оружје је неупоредиво моћније од атомског и од било којих савремених или чак будућих средстава за масовно уништавање. Духовно оружје уништава душу и људе и лишава не само способности, већ чак и мисли о супротстављању непријатељу. После уништења душе, следи потпуна парализа воље и свести и физичко уништење или самоуништење.
Мора се претпоставити да ће на формирање унутрашњег Ватикана бити усмерене многе снаге и средства колена Данова (видети напомену на крају текста), укључујући и финансијска. Јер Ватикан је веома дуго и чврсто повезан с Ротшилдима и њиховим новцем. Шта више, он зависи од њих. Ватикан је и из тог разлога постао један од главних одреда илумината, које су створили Ротшилди – вође хазарократије.
Како пише Коулман, овај савез Ватикана и Ротшилда склопљен је давно, још у 19. веку. Када је Ватикан запао у финасијске тешкоће, Ротшилди су му дали кредит од 5 милиона. У знак захвалности, римски папа Гргур XVI (1831-1846) одликовао је Калмана Ротшилда папским орденом. Тада су Ротшилди постали финансијски агенти Ватикана, а Ватикан савезник и оруђе Ротшилда. Захваљујући Ватикану, Ротшилди су успели да прошире свој политички и економски утицај у САД и ту земљу ставе под своју контролу.
Један од главних резултата ове заједничке подривачке делатности Ватикана под руководством Ротшилда, било је оснивање Система федералних резерви САД, што је значило губитак суверенитета ове земље и њену окупацију од стране хазарократије. И тако је финансијска платформа Ватикана, нашавши се у рукама Ротшилда, изродила њихов духовни савез, заснован на заједничким интересима и борби за заједничке циљеве. Интереси и циљеви Ротшилда постали су интереси и циљеви Ватикана. Формиран је духовни блок, усмерен на довођење антихриста на власт.
Руско Православље, и руска православна монархијска државност, које скупа образују Свјатују Рус, свагда су биле и сада су главна препрека и задржитељ на путу постизања ових злочиначких циљева. Из тог разлога, сва моћна оруђа блока Ротшилди-Ватикан усмерена су против Свете Русије и против нашег народа.
Ви ћете рећи да је руска православна монархијска државотворност још одавно уништена. То јесте тако, али она, будући уништена физички, – није престала да постоји као спомен, као висока идеја у духовном пространству, у души православног човека. То значи да је у духовном пространству Свјатаја Рус жива и постоји. А тога се слуге антихриста боје више од свега. Зато тако жестоко и ратују против нас.
Ватикан, као савезник и оруђе Ротшилда, данас је вишеструко опаснији и јачи у свом рушилаштву него раније. И зато ову претњу треба узети у обзир као никада пре. Савез и сарадња с Ватиканом, сада означава савез и сарадњу са Ротшилдима, који су у служби антихриста. Савез са Ватиканом за нашу Цркву ће значити ништа друго до савез са антихристом, са свим последицама које ће из тога произићи за нашу веру, народ и државу. Све присталице формирања таквог савеза, треба подсетити на руску историју.
Архиепископ Аверкије (Таушев) пише: „Без обзира на све покушаје римских папа да себи потчине руски народ, покушаја који су доследно и упорно понављани готово у време сваког кнеза и владара, са најласкавијим обећањима и предлозима, они су увек одлучно одбацивани. „Ми познајемо истинито учење Цркве, а од вас учења не примамо и речи ваше не слушамо“, – тако је, на пример, 1251. године папи Иноценту IV, одговорио Свети Александар Невски, на његов позив да се покори папи, у замену за помоћ у борби против Татара: крсташки поход за ослобађање руског народа од татарског ропства – предлог који је изледао веома примамљив после преживљених несрећа изазаваних татарском најездом и тешког јарма татарског ропства.“
A Свети Теодосије Печерски о латинима пише: „Множином јереси својих,обешчастили су целу земљу… Они који живе у латинској вери неће задобити вечни живот“.
Преподобни Максим Грг писао је у 16. веку: „У својим делима ја разобиличавам сваку латинску јерес и сваку хулу јудејску и многобожачку“.
Преподобни Пајсије (Величковски) (1722-1794) пише о латинству, да се оно одвојило од Цркве и „пало у бездан јереси и заблуда… и лежи у њима без икакве наде да ће се подићи“. И даље: Латини нису Хришћани.“
Свети Игњатије (Брјанчанинов) (1807-1867): „Папизам – тако се назива јерес која се појавила на западу и из које су, као гране из стабла, израсла различита протестантска учења. Папизам присваја и даје папи особине Христа и тиме одбацује Христа. Неки западни писци су то одбацивање готово јавно изрекли, говорећи да је далеко мањи грех одрицање од Христа, него одрицање од папе. Папа је идол паписта – он је њихово божанство. Због те ужасне заблуде, Божија благодат је одступила од паписта: они су верни само себи и сатани – творцу и оцу свих јереси, између осталих и папизма.“
Преподобни Амвросије Оптински (1812-1891): „Источна Православна Црква, од апостолских времена па све до данас, држи и сматра неизменљивим и неповредивим од нововерја, како учење евангелско и апостолско, тако и предање Светих Отаца и одлуке Васељенских сабора. Римска црква се већ одавно удаљила у јерес и новотарије..“. И даље:„Римска црква тиме што не чува светост саборних и апостолских одлука, а приклања се нововерству и погрешним мудровањима, потпуно се одвојила и не припада Јединој, Светој и Апостолској Цркви.“
Свети Теофан Затворник (1815-1894): „Веровати да Дух Свети исходи од Бога оца, јесте обавезан догмат, а веровати на латински начин значи – одвојити се од Цркве, јерес.“
Свети Праведни Јован Кроштатски (1829-1908): „Истините речи нашег Спаситеља Исуса Христа гласе: Ко није са мном, тај је против мене (Мт. 12, 30). Католици, лутерани, реформатори; су отпали од Цркве Христове. Они јавно иду против Христа и Његове Цркве, не поштују постове, искривљују догмате спаситељске вере. Они нису са нама; они су против нас и против Христа.“
„Мржња према Православљу, фанатизам и прогони православних, убиства – то је црвена нит кроз све векове живота католицизма. По плодовима ћете их познати. Зар нам је такав дух заповедио Христос? Коме се, ако не католицима, лутеранима и реформаторима увек може рећи: „Не знате каквога сте ви духа! (Лк. 9, 55)“?
„Католици су отпали од Главе целе Цркве – Христа, изабравши замаљску главу – грешног папу“.
Архиепископ Аверкије Таушев: „Ако желимо да будемо одани великој прошлости наше Отаџбине, која је оличење светих Божјих угодника, који су засијали у руској земљи, за нас је могућ само један једини пут – пут бескопромисног немирења са сатанским злом, што наравно подразумева одбијање било каквог јудинског пољупца са антихристом, јер „шта има правда с безакоњем? или какву заједницу има видјело с тамом? Како ли се слаже Христос с Велијаром? или какав дијел има вјерни с невјерником?“ (2.Кор.6,14-15). То је пут ваистину хришћански, ваистину црквени, утемељен на речи Божијој и примерима многобројних угодника Божијих, које је Црква прославила управо зато што су остали на таквом путу!“
На фогографији у наслову: Татјана Грачева
По материјалу са: „communitarian.ru“
Превод и приређивање: „Борба за веру“
________________
Нап. „Борба за веру“:
Свети оци: Иринеј Лионски (Против јереси, књига V, глава 30), Иполит (Причање о Христу и Антихристу), а исто тако и Иларије, Амвросије Милански, Јероним и Августин напомињу да ће Антихрист бити јеврејског порекла, из племена Данова.
У Синаксару Месопусне недеље читамо: „Доћи ће Антихрист и родиће се, како говори свети Иполит Римски, „од покаварене жене, лажне девојке, из јеврејског народа, племена Данова“ (Посни триод). За такво казивање има основа у Светом писму:
а) у пророштву патријарха Јакова о сваком сину своме, који су постали родоначелници племена Израиља, судбина Данова потомства слика се таквим цртама, које се могу односити само на Антихриста: „Да буде Дан змија на путу, заседа на раскршћу“ (1. Мојс. 49,17).
б) У пророштву Јеремијином: „Од самог Дана чује се фрктање коња, и од рзања бујних коња дрхти сва земља; они иду да прождеру земљу и све што је на њој“ (Јерем. 8,16).
в) У пророштву Откривења набраја се остатак свих племена Израиљских, запечаћен од анђела ради спасења, а из овог броја запечаћених потпуно је искључено племе Даново (Откр. 7,48).