Урош Костић Рудинац (не зна се датум рођења – убијен 1917) био је један од вођа Топличког устанка у окупираној Краљевини Србији. Урош Костић Рудинац је живео и четовао на подручју Лепосавића. Костић је био искусан борац, јер је учествовао у четничким акцијама од 1903. до 1912. године.
У Првом свјетском рату, када је Аустроугарска завела окупациону управу крајем 1915. године, Костић се одметнуо. Он је био тајанствени чојвек за кога су аустроугарски обавјештајни официри у својим извјештајима у прољеће 1916. године користили назив Урош Белаковић и Урош Бечановић и везивали га за подручје око Горњег Милановца и Крагујевца. Гувернман је за том особом упутио потерницу.
У љето 1916. године обавјештајци су повезали ту личност са активностима четника у крају око Косовске Митровице. У другој половини новембра 1916, када се тај човек појавио у селу Сочаница, неко је дојавио окупационој власти да је он из тих крајева. Војна власт је сложила коцкице и утврдила да је родом са Косова, из села Рудине под планином Рогозном. Рудинац је до појаве Косте Војиновића одиграо значајну улогу. Створио је прву поуздану мрежу јатака и повјереника, подстицао четовање и припремио борбену акцију. Прва права герилска чета, осим Војиновића и Рудинца, бројала је још четири борца: Александра Пипера из Косовске Митровице, Влајка Владисављевића из Лепосавића, Проку Планића из Земанице и Радомира Гашића са Копаоника.
Када су се ускоро појавиле и друге устаничке вође, Урош Костић је донекле пао у сијенку, али је увијек остао у кругу најважнијих. Он је неспорно био творац организације у Новопазарском округу, а Коста Војиновић и он заједно у Звечанском округу. Његова породица је била ухапшена и потом интернирана.
На почетку 1917.учестале су потјере за Костићем. Непријатељски војници су детаљно претраживали планину Рогозну. Тада је Рудинац растурио чету на неколико мањих група, да би се могли неопажено пребацити у Новопазарски округ. И у овом крају су, такође, биле бројне потјере, којима је Костић у почетку успјешно узмицао. Једна потера стигла га је у Бањској Реци. Развила се борба у којој је Костић погинуо почетком фебруара. Коста Војиновић је десетак дана касније записао у дневник: „Погинуо је Урош Костић издајом”.