ВЕЧНИ ДУХ СРПСКИХ ОБИЛИЋА И пре но што је пољубац смрти попримио укус неопозивости (14. фебруара ратне 1993. године) после рањавања у гротлу бенковачког фронта, легендарни поручник се беше преселио у историју, предање и песму. Његови „вукови“ остали су на бранику српских земаља, и даље се јуначки борећи. А за јунацима се – као што рече храбра српска мајка – не плаче! Истицао је авryст ратне 1991. roдине. Летњи предвечерњи пљусак тек беше проминуо Западном Славонијом, кад је у базу српске војске и ЈНА у Окучанима стигла кратка порука: ‘Вукови са Вучјака“ продрли су у Јасеновац и преузели контралу над местом. Прекинута су страшна усташка дивљања на светој и мученичкој српској земљи. Заробљена два тенка Т-84; један оклопни транспортер, веће количине пешадијског наоружања и муниције, комплетно наоружање, опрема и муниција из ојачане станице усгашке полиције. Ослободиоци нисy имали губитака…. Држећи папир с поруком у руци, мајор јНА, повереиик генерала Николе Узелца, није крио неверицу: – Немогуће! Па њих је, после прекјучерашње одбране Окучана, остало свега четрдесет шесторица!.. . Непун сат и по касније пристигла је нова порука: „Ојачани вод „Вукова са Вуијака’ сачекао је на Брочицама хрватске снаге које су бежале иэ Јасеновца и дефинитивно их разбио. Непријатељ је имао тридесет седам мртвих и више десетина тешко рањених. Наше снаге – без тубитака…“ Исте вечери из Јасеновца је, с потписом поручника Вељка Миланковића, команданта „Вукова са Вучјака“, стигла и трећа депеша: „Имамо поуэдана саэнања да Новску у овом тренутку не брани више од сто двадесет усташа. Томе треба додати и иэвестан број оних који су се у расулу повукли из реона Јасеновца ка Новској. Ово је јединствена прилика да се, без великих проблема, успостави наша контрола над овим важним местом. Тражимо хитно одобрење за напад.“ Историја ће. ако још има оних којима то није јасно, докончати објашњење зашто тражено одобрење никада није стигло. Новска данас, као што је поэнато, није у границама Републике Српске Крајине… У сазвежђу „Белог вука“ Тог августа први пут сам чуо за „Вукове са Вучјака“ и њиховог команданта поручника Вељка Миланковића. Миланковићи су коренима из Црне Горе, околина Плужина. У трећем колену уназад доселили су се на плаанину Вучјак, општина Прњавор, Босанска Крајина. Једног зимског праскозорја, 5. јануара 1955, у њиховом дому рођено је здраво мушко дете које је на крштењу добило старо хајдучко име — Вељко. Пре овога рата Вељко Миланковић, по образовању саобраћајни техничар, био је један од најмоћнијих приватних предузетника у Босанској Крајини. Кад је почело уздизање српског националног покрета и у бившој БиХ, под фирмом Српске демократске сгранке, он је у Прњавору био не само врло активни учесник већ и један од главних донатора. На Видовдан 1990, у Босанском Грахову, одржан је важан скуп највиђенијих Срба Босанске и Книнске Крајине. Одлучено је, поред осталог, да се из свих босанскокрајишких општина, за не дај Боже, упути одређен број људи на обуку у Голубић крај Книна. Међу упућенима, по свому хтењу, био је и Вељко Миланковић. После брзе и врло квалитетне обуке, Миланковић се у Прњавор вратио с чином поручника. Од више зналаца могло се чути: тешко је одредити да ли је Вељко Миланковић више научио од врсних инструктора у Голубићу, или пак они од њега. Одмах по повратку, на родном Вучјаку оснива базу и отпочиње обучавање својих будућих бораца. Беху ту претежно стасити младичи из Прњавора и околине. На леви рукав својих униформи пришивају белога вука, што ће убрзо постати њихов чувени заштитни знак- Капе никад неће носити. Важно је, говораху, оно под капом и у срцу. . . Четрдесет шест »Вукова« ослобађа Јасеновац Ватрено крштење »Вукови“ су имали на Коэари. Муњевитом акцијом, у садејству са одабраним српским борцима из Омарске, преузели су контролу над телевизијским релејом и пробили информативну блокаду под којом су ХТВ, ЈУТЕЛ и Алијина РТВ Сарајево држали западне српске эемље. Другог августа 7991, усташким нападом на Окучане, букнуо је дуго најављивани рат у Западној Спавонији. Убрзо, процењујући cтање у ЈНА и однос снага на тек отвореном фронту, Влада Босанске крајине хитно позива „Вукове са Вучјака“ да се укључе у борбу. Тачно 24. августа, „Вукови“ су, ноћу, прешли Саву и ушли у село Млаку на левој обали. Потом, кроз поља и беспућа, кроз шикаре и кукурузишта, са територије под јаком усташком контролом, иэбијају на надвожњак у Врбовљанима, у том тренутку кључну тачку за одбрану Окучана. Са запрепашћењем су констатовали да на тој пресудној тачки нема српских снага. У борбу улазе одмах. Окучани су одбрањени, важна села Товац и Гријеђани ослобођена. .. Бесни због великих ryбитака и неуспеха у походу на Окучане, усташе отпочињу страшна дивљања у српском Јасеновцу. +++++++++++++++++ Спреман сам, господо безусловно извршити сваку вашу наредбу, сем оне која представља очигледну издају српског народа и његових национално-државних интереса – обратио се поручник Миланковић својим претпостављенима у Команди Корпуса ++++++++++++++++ – Иэбора а времена за чекање нисмо имали. Морали смо напасти одмах. Бејасмо у садејству са 11. крајишко-дубичком бригадом, која је добро одрадила посао. Но истина је да је у Јасеновац ушло и преузело контролу над њим 46 мојих „Вукова са Вучјака“. . . Кажа о херојима и трговцима Пошто одобрење за напад на Новску није стигло, „Вукови“ се, чим се стабилизовала локална власт у Јасеновцу, повлаче у своју базу на Вучјаку. Радило се, за право, о тродневном предаху и попуни људством и наоружањем, после чега је био планиран велики поход на Нову Градишку. Требало је да се „Вукови“ у Српцу пребаце преко Саве и тајно уђу дубоко залеђе усташке одбране. Истовремено окучанске јединице територијалне одбране имале су задатак да фронтално крену ка Новој Градишци. .. Све је у бази на Вучјаку било у энаку припрема за деликатни подухват. Вече пред лолазак, 14. новембра 1991, на Byчјак је стигао водник војне полиције из Бањалуке Бранко Ратић, који је пренео Вељку Миланковићу да га хитно тражи генерал Узелац. И Вељко Миланковић је у Бањалуци эадржан у притвору. Беэ икаквих папира без эваничне истраге, без правог објашњења, у ћелији затвора на Туњицама остао је више од месец дана. Њеroви борци су пуштани, постепено, у групицама, a он је задржан последњи. Касније се испоставило да су тих месец и кусур дана били кључни у paтy за Западну Славонију. Сви који сy могли баталити планирану трговину српском земљом не беху пожељни тих дана. А поручник Миланковић је силно згрешио, како ће доцније чути, због изјаве у Команди Корпуса: – Сnреман сам, господо, безусловно извршити сваку вашу наредбу, сем ове која представља очигледну издају српског народа и његових национално – државних интереса! Српски га метек није га хтео. . .
Кад је Миланковић поново стигао на Вучјак, стање у Западној Славонији било је, за Србе, изузетно неповољно. Пада Машићка Шагoвина, падају Ширинци, угрoжени су Чаглић, Бодска, Окучани… На гласника из Окучана у бази на Вучјаку није требало дуго чекати. – Прихватили смо, без двоумљења, и кренули у најкраћем могућем року. јер од почетка смо знали и зацртали ако допустимо да неко од свега овога направи приватне,клановске или страначке ратове, Србима се не пише ништа добро – казао ми је Вељко. Три пута је током децембра те 1991, Вељку Миланковићу био намењен српски метак: Судбина или нека виша смисао учинили су да не буде ни огребан од својих. Рањен је 28. фебруара 1992. (нагазна мина), кад су „Вукови“ под сумњивим околностима послати у једну ноћну акцијy. (На једној мојој кутији „дрине“ без филтера, Вељко ми је исцртао ситуацију у околини села Смртићи и објаснио „систем навлачења на танак лед.. ..) Кроз нагарављене перспективе, највероватније хеликоптером, доспева на ВМА у Београду. Лечење никада није завршено. Из блокираних западних српских земаља до поручника Миланковића допрли су позиви. Отпочињала je „Операција коридор“, а њу је тешко било и замислити без „Вукова са Вучјака“. Судбина операције „Коридор“ ломила се, већ у старту, у бици за Цер. Поручник Миланковић предводио је своје „Вукове“ с гипсом на рањенеој нози (тако је било у свим биткама током операције). Жестоким јуришом „Вукови“, у садејству са храбром кордунашком четом, пробијају ушанчене усташке линије и чине први корак на „Путу Живота“. . . >>Иде Вељко, эа њим иду момци. . .<< На захтев Милана Мартића, „Вукови“ су у наставку операције „Кодридор“ били у друroј тактичкој групи крајишког пуковника (сада генерала) Милета Новаковића. Налет српских снага заглавио се недуго после битхе на Церу. Пуковник Симић је, форсирајући Босну, био бачен назад. На врло неповољном терену, било је готово немогуће одлучујућу технику провући наnред. На предлог Вељка Миланковића, после вишедневног генералског нећкања, техника је спуштена са брда и требало је покушати пробој друмом, у колони. Одлука је била рискантна, али, заправо, једино моryћа! И, колона је кренула. На челу су били „Вукови“ и невелика тенковска јединица „Сивци“ (названа по своме храбром командиру, „ражалованом поручнику Сивцу“). У жестоким борбама „у ходу“ – преко Добор-куле, Јакеша, Пећника, Мионице и Липа – успевају да се пробију и доовуку технику без губитака. Пала је и Модрича.Узимање Оџака потом је била ствар рутине.. У аналима овога рата свакако ће остати и редови старог новинарског вука Зорана Богавца: „Момци ‘вечитог поручиика Милаиковића извели сy једини класнчан јурииш „на нож“ виђен у грађанском рату 91/92. Крећући се у напад на забункерисано брдо Јакеш, развили су се у стрелце изнели заставу у прве редове и, после команде „Нож на пушке!’ полетели грудима на непријатељске ровове. .. јуришајући на Јакеш, стратешку тачку са које се бранила Модрича, свој комадиh славе главом је платило девет Белих вукова““ Двадесетак их је рањено. Јакеш је пао. Паника – „Вукови долазе! – захватила је Модричу. . “ „. . . са Вучјака српски добровољци…“ Беху то дани киша, маглуштина, грмљавине. Употреба авијације била је готово немогућа.Борбе за Коридор, од битке на Церу до спајања са јединицама Источнобосанског корпуса, трајале су месец дана ++++++++++++++++ Судбина операције „Коридор“ ломила се, већ у старту. Поручник Миланковић предводио је своје „Вукове“ с гипсом на рањеној нози, тако је било у свим биткама током опервције ++++++++++++++++ Генералске чинове добили су Мартић, Келечевић и Ђукић, Вељко Миланковић је остао поручник, на местy команданта елитног батаљона. И потапшан је по рамену. А одмах по пробијању Коридора, „Вукови“ су поново у гротлу. Двадесет један дан и двадесет једна ноћ! Кренувши из касарне у Дервенти, освајају јаке усташке утврде Бабино брдо, Беглуке, Рашиће. У чистом налету, тукући се три дана прса у прса са елитним усташким формацијама, избијају на коту 181, а то је половина злогласног и „блинднраног“ Бијелог брда. Даље се није могло: тенкови неисправни, муниције омањило, свеже снаге не пристижу, радио-везе на све позиве остају неме. . . Не одступају ! Ту, у крвавим борбама да се одржи кота 181, гине их шесторица, двадесет четворица су теже рањени. .. Кота 181, је одржана, Бијело брдо је пало, позиција усташа у Босанском Броду постала је неодржива. После краћег предаха, „Вукови“ су прикључени четвртој тактичкој групи пуковника Пере Чолића. У нову борбу улазе одмах. За два дана, линију фронта померају седам километара! Заузимају село Брђане, чиме је пробијена прва линија усташке одбране Градачца из правца Пелагићева. Потпуно овладавају селима Турићи, Савићи, Буквик Горњи и Доњи, Липорашће. Следи усташка офанзива из правца Тузле. „Вукови“ су хитно, ноћу пребачени на правац Церика, у епицентар удара. Два дана касније, офанзива је пропала, нападачи у расулу одбачени. Место у историји, легенди и песми Потом, из разлога који нису битни за ову причу, одлазе на одмор. Но не задуго. Уследио је усташки напад на Републику Српску Крајину. „Вукови са Вучјака“ су, требали напомињати, хитно пребачени тамо где је најтеже. Оне ноћи кад је „Бенковац висио“ ускачу на прве линије и, заједно са „Српским тигровима“, држе фронт наспрам усташке оклопно-пешадијске бригаде… Српски Бенковац није пао. У уличним борбама у селу Кашићи, 4. фебруара ратне 1993, гелером од немачке гранате испаљене из усташког оруђа поroђeн је у десну страну груди поручник Вељко Миланковић. . . И пре но што је пољубац смрти nопримио укус неопозивости (14. фебруара, на ВМА у Београду), Вељко Мнланковић се беше преселио у историју, легенду и песму („“Иде Вељко, за њим иду момци / са Вучјака српски добровољци“). „Вукови са Вучјака“ остали су на бенковачком фронту, и даље се јуначки 6орећи. >>Још жешће, за успомену на свога неумрлог командаита!“ поручили су ових дана. „Предање о српском Обилићу, преко успомене на Вељка, живјеће у нама. .<< Неколико дана пред одлазак на бенковачки фронт, Вељко Миланковић јавио ми се из Новог Сада и позвао ме да, ако икако моry, дођем. Разговарали смо до касно у ноћ: о рату, части, спободи, Отаџбини, о Уједињеним Српским Земљама, о издаји и трговини светињама. .. Полазећи, казао сам му само: „Чувај се!“ Док сам жив, памтићу како се тада осмехнуо и, без патетике, поново цитирао „Не видети никога никад више. То је једини прави опис смрти.“ Преузето са Интернет презентације: www.prnjavor.info 28.04.2017.