Други ватикански концил, који је одржан средином шездесетих година 20. века, залагао се за „ађорнаменто“ – осавремењавање и прилагођавање данашњем добу. На њему је донета и одлука о приближавању мисе потребама верника.
Јеромонах Амвросије (бивши свештеник Алексеј) Јанг, који је после тог концила, прешао у Православље из римокатолицизма, о променама које су се у тада десиле пише следеће:
„Читава жижа Мисе је померена на један суптилан (а понекад и не тако суптилан) начин. Папа Павао VI који је свечано увео ове реформе, тачно је назвао своју мису „Novus ordo“ или „Нови поредак„. У поређењу са старом мисом, ова нова миса се опсесивно концентрише на „народ Божји“, више него на Бога Самог. Уместо окренутости од сабрања ка Богу (како се то радило у латинском обреду, а још увек се ради у Православној Цркви), свештеник окреће леђа Богу и поставља се наспрам верних, да би водио „дијалог“.
Реформатори су ово правдали тиме да враћају древну праксу ране Цркве. Једини проблем је тај што рана Црква, Источна и Западна, никад није имала такав обичај! Идеја окретања према народу потиче од Мартина Лутера и протестантске реформације. Реформатори су желели да миса поприми изглед једноставне евхаристијске трпезе којој председава свештеник, који се сада назива „председавајући сабрања“; они су свесно желели да сруше вековима старо литургијско учење о Евхаристији као Жртви принетој Богу од стране свештеника. (По дефиницији, једино свештеник приноси жртву; „председници“ само „председавају“.) /…/
Пре неколико година, британски католици су присуствовали призору онога што се зове „Карневалска миса“ од стране кардинала Бејзила Хјума. „Циркуске“ или „кловновске“ мисе такође су честа појава у САД. Гитаре, бубњеви и остали инструменти световне музике су нашли сигурно уточиште у новој Литургији!…
Узмимо за пример пост пред Причешће: пре не тако пуно година, од верних се тражило да се уздрже од сваке хране и пића од поноћи надаље, као што православни још увек раде. Ово је касније промењено на три сата, и, коначно, следећи стопе Другог ватиканског концила, на један сат“.
Руски религиозни философ Татјана Горичева, која већ деценијама живи на Западу, такође нам говори у свом тексту о екуменизму, о стању савременог римокатолицизма. Говори, као права Хришћанка, с болом и љубављу, али врло отворено. Зато ћемо је екстензивно цитирати; треба да из прве руке чујемо шта се тамо заиста дешава, а не да верујемо у бајке о процвату и обнови западних конфесија у наше дане:
„Овде је неопходно рећи неколико речи и о римокатолицима, јер се може стећи лажни утисак да је римокатолицизам – невина овчица, жртва лукаве екуменистичке завере. То није тако, јер је он данас један од најактивнијих учесника покрета за уједињење, и сваке године постаје све активнији, јер се стреловито либерализује унутар себе. У ствари, оног старог римокатолицизма који знамо из уџбеника упоредног богословља и антиримокатоличких катихизиса већ одавно нема. Тачније, остали су некакви појединачни показатељи уз помоћ којих можемо да изједначимо савремене римокатолике с римокатоличком традицијом – поштовање јерархијске потчињености Риму, вера у Мајку Божју и сл., али истовремено су јаке новине уведене у Римокатоличку цркву последњих 30 година. Време после Другог ватиканског концила (19621965), на чије одлуке толико воле да се позивају наши либерални екуменисти – није уопште време његовог процвата и победа, већ време стихијског продора у црквени живот световног, секуларног духа, рушења целовитости учења и губитка пређашњег светског утицаја.
Данас је у либералним црквеним круговима Русије постало веома модерно позивати се на одлуке Другог ватиканског концила ради доказивања неизбежности оних промена које наводно мора да претрпи црквена пракса под утицајем савременог доба (треба, наводно, најзад признати неопходност црквених реформи, пошто је цео преостали хришћански свет то већ одавно схватио). При чему се одлуке концила разматрају независно, без везе с њиховим последицама. Шта је у питању – префињено лукавство или неопростиво непознавање савремене ситуације у Римокатоличкој цркви од стране господе либерала? Па у стварности је Други ватикански концил послужио као одскочна даска, почетак веома сложених унутарцрквених процеса у чијем резултату је пред крај 20. века римокатолицизам доста изгубио од својих позиција.
Да, Концил је постављао пред собом веома добре циљеве, и овом догађају се у западном свету придавао веома велики значај. Према замисли својих твораца, он је требало да има нарочито епохално значење, да одигра улогу преломног момента у историји Хришћанства, да сведочи о отворености, љубави, способности да се одговори на потребе савременог доба и друштва. Али догодило се обрнуто, непоправљиво – веома дубока напрслина у црквеном организму после чега су догађаји почели да се одвијају практично неконтролисано. У суштини, отклоњене су све кочнице на путу ка широкој либерализацији цркве.
Ово није само моје лично мишљење, о овоме сам разговарала са кардиналом Рацингером, „десном руком“ папе за питања вероучења, који је припремао основне документе за Концил. Из снисхођења је дозвољено да у парохијама према свом нахођењу одређују састав богослужења и дужина мисе се почела постепено да скраћује, данас она понегде износи 15-20 минута. Укинули су и обавезну исповест пре Причешћа, надајући се да ће на тај начин придати овим Тајнама самостални смисао и појачати значај Тајне Покајања, – и исповест је практично нестала из парохијске праксе. Дозволили су да се на богослужењима користи не само латински, већ и савремени језици – апсолутно разумљиве службе које се читају на италијанском или немачком парохијани су скоро сасвим престали да посећују. Религија скоро никога не интересује. У источним областима Немачке (на територији бивше Демократске Републике Немачке), на пример, враћене цркви зграде великом брзином се реновирају и продају за кафиће и слична места са забавном сврхом, јер немају коме да се служе мисе у њима.
Ишчезла је мистика, тајанствена страна богослужења. Свештеници су почели да служе лицем окренути према народу, а леђима према олтару по угледу на протестантске скупове, а не на хришћанска богослужења. Пост је скраћен на један или два дана у години – Велики Петак и Суботу, у манастирима је дозвољено јести месо. Пред Причешће довољно је не јести сат времена. Изгубљене су читаве земље и региони с традиционално римокатоличким вероисповедањем – Шпанија, Француска, Латинска Америка. Црквена грађевина, као кућа с пробушеним кровом, почела је тако стреловито да се распада и урушава да су саме основе вере угрожене – многи бискупи се данас не слажу с основним догматима Римокатоличке цркве, конкретно, отворено се изјашњавајући против поштовања Богородице. Суштински се изменила догматика. Последњих пет година, на пример, ни у једној римокатоличкој цркви нисам уопште чула Символ вере са „Filioque“. Полазећи од овога може се лако направити грешка и закључити да су све препреке за екуменистичко општење између Православља и римокатолицима отклоњене. Уосталом, ове логике се и држе руски борци за либералну црквену идеју: Други ватикански концил је скинуо све преграде за уједињење цркава, и сада се можемо загрлити, заплакати и рећи: „То је то, сад смо браћа!“ 
Као да је до тада цео проблем био у томе што римокатолици нису хтели да прихвате нас, православне, у свој братски загрљај, а сада, пошто су нам у Ватикану опростили грехе и признали неке своје грешке, нема никаквих основа да и даље остајемо туђи, то већ постаје нетактично.
На Западу је, такође, постало веома популарно приказивати ствари на овај начин. Римокатолички бискуп с трибине изјављује да сви чују: „Православље ме је обогатило“, – и слободи његових погледа и мишљења тапше сав римокатолички и половина православног света. Ето како ствари изгледају савременом либералу-прогресисти. Јесте, био сам богат, али ето, појавила се могућност и – постао сам још богатији. Некаква идила, меланхолична бајка у духу нашег прогресивног века. Савремени човек ужасно жели да унесе макар трунку прогреса и у црквени живот. Али, није могуће поверовати у ову бајку, јер срце нам говори: за последње деценије се уопште нисмо приближили узајамно, већ, напротив, стреловито смо се разишли на два супротна пола у разумевању духовних питања. Многи римокатолици би радо зауставили у својим редовима тај победни марш „религиозне демократије“, али касно је, целовитост је изгубљена, и никаквим новим одлукама неких нових сабора се ситуација не може поправити. Свакоме ко је својим очима могао да види трагичне последице римокатоличких реформи – осиромашење вере, рушење црквеног реда, распад целовитог погледа на свет, сасвим је јасно да укидање спорних догмата – није уопште закаснело покајање, а камоли великодушна жртва у име хришћанског јединства, како то често тумаче проповедници екуменизма и обновљенства у Русији и на Западу. То је само једна од пројава отпадије, знак све већег срозавања према хуманистичкој маски „поштовања погледа других људи“, које се, наравно, храни не смирењем и љубављу Христовом, већ настаје из религиозне равнодушности и духовног примитивизма.
Противречности између православних и римокатолика уопште није мање. Како се одвија либерализација римокатолицизма, настаје мноштво нових околности које продубљују јаз, а које нису заведене у протоколима, нити записане у званичној догматици. И ове противречности које поново настају су далеко опасније од оних званично заведених, јер су скривене. Оне нису тако приметне на богословским конференцијама и саветовањима, али у потпуности одређују све устројство и дух црквеног живота на реалном, свакодневном, практичном нивоу. Тако да је братимљење с римокатолицима после Другог ватиканског концила, ма како то парадоксално да звучи, постало далеко теже него у она времена када су они принципијелно негирали Православље и сматрали нас јеретицима“, закључује Горичева.