Херојског схватања и става у животу нема без трагичног осећања живота. После несреће то трагично осећање зре кроз борбу и вечито неспокојство. Пре Косова Срби су били хришћани, ратници, државотворци. После Косова они су гоњени хришћани, побеђени ратници, оковани државотворци. У својој држави нису увек знали шта да раде са собом и са својом слободом, и грешили су феудалном себичношћу противу самодисциплине, и краљеви, и великаши, а помало и остали народ бесправни. Али кад је слобода изгубљена, почело се све стезати под њену мисао која није била коначно изгубљена. Како су носиоци власти, краљеви и феудални господари српски, нестали, њихову мисао о држави примили су постепено „поседници“ сељаци, и самодисциплина о коју су се великаши огрешили почела је да се с мањим егоизмом и ширим социјалним схватањем таложи у душама сељака-рајетина, српског човека племенске крвне заједнице. Покорење Срба није ишло лако. Трајао је преко једног века крвави српски, и феудални и народни узмак, и свршио се тек кад је и последња чета грчевито упорног отпора сломљена. За тај један век већ је и широки народ, а не само великашка и плаћеничка војска, осетио да му постојбина измиче испод ногу и кроз борбе навикао се на идеју изгубљене државе. Кад је држава коначно изгубљена, отпор који је сад већ заједничка духовна црта и господара и бивших неслободних сељака, ушанчио се дубоко у души српског човека, али се није смирио. Настало је време непрестаног болног живљења у поређењу. У поређењу између онога што се из прошлости сваким даном велелепније надносило над српског човека, и што је значило славу и срећу, тај живот у слободној држави Немањића, у Србији, и између онога шта је била, сваким даном све мучнија, стварност робовања свих врста. Тај унутрашњи процес непрестаног, непресушног поређења између онога за што је боље изгубити главу и добити га, и онога што пружа бедан живот по остатку, живот који је боље немати, није никад угашен у српском колективу. Тетиву тога поређења напиње и црква и човештво у нашем човеку, црногорском, србијанском, херцеговачком и другима; а подбада га свакодневица у којој су Османлије прелазили са система царског реда на режим периферијског зулума. Народ је нашао начина да се трајно враћа на Косово као на пораз који треба преобратити у победу. Изгледа понекад кроз то трагично опште осећање као да је тај пораз дошао зато да би почело доба једног широког општег самообнављања. 
Дуготрајно живљење између прошле славе, која није могла проћи ни узалудно ни коначно, и између свакодневице робовања, која је ту да се у њој трпи, да се мушки подноси, створило је најдубље изворе трагичног осећања и јуначког става. Није то био само херојски поглед на свет него стварни животни став. Народ је пред Турцима бежао и селио се, али је својој српској ствари, то јест српском трпљењу, остао веран, и у новим крајевима вечито се враћао на мисао српског постојања. Кад се турчио, латинио, аустромађаризовао, отпадао је периферијски од језгре и то је била издаја јуначког става, ко зна каквим све проклетством плаћена. Али у главнини својој остао је народ при свом Православљу и Српству. Поређење између живота какав би требало да је и какав није, учинило је да је за гињење било увек довољно разлога и природног пута; у испиту савести била је једна историја достојнијег човештва и једна пониженог и увређеног човештва. Због овога смрт је често изгледала не само једноставна и нужна него и боља. Јунак се залаже за један правац историје, узима њен ток на своја леђа и иде до краја са тим теретом који је за њега и обавезно човештво и обавезно нечовештво, али по истом мерилу и закону. По том истом закону, јунак-човек одриче се своје мале личне среће за вољу већег испуњења, у име службе своме закону. Зато што његова служба иде преко његовог личног задовољења, херојска служба идеји увек је висок израз колективне идеје. Јуначка служба идеји не може зато бити никад најамничка, она је увек, у основи, простовољна и немерљива. Да тога херојског трагичног става није било, народ не би дочекао свој васкрс.Могао би да буде нагнат неправдом на локални механички отпор, али би се то брзо сломило без продужења праве борбе. Да се је етнички одржао у том случају, могао би бити васкрснут и дипломатском игром великих сила, али би се без традиција херојског става његова улога свела на неку безисторијску губернију, на егзотичну покрајину неке империје, хабсбуршке, руске, италијанске. Не би могао да се тако брзо дигне из самог себе до народа слободног и равноправног са осталима. Било је честих пораза, тако рећи непрестаних пораза је било, и сваки час је изгледала свака борба узалудна, и сваки час је рационално изгледало да би најбоље било ипак турчити се и загосподарити другима, или мађаризовати се и постати господарска класа. Али је у дну јуначко схватање живота спречило увек тај коначни споразум са ближом стварношћу; са тим правим дном достојнијег човештва разум је изгубио битку у дискусији, и „ово је жртвовано оном“. А међутим немилосрдном упорношћу ројила су се сваки час питања верског, моралног, народног, економског „бити или не бити“. И из непрестано истог одговора на то питање родио се мирни, мушки, трагични прапочетак отпора који је најзад изнео победу; процес сасвим таман, али кад се једном усталио, постао је огромна резерва моралне снаге за будуће нараштаје у свим покретима, бунама, устанцима и ратовима, као и за борбу око слободе у цивилном животу народа. По једној хроници из XIX века, та некомпромисност са дна, на коме лежи запис о томе за шта вреди и живети и гинути, та решеност на јуначко одољевање, на патњу изражена је овако: „Ако нам буде суђен мач, ако ране, ако и смртна тама, треба све то слатко да подносимо због Христа и због благочешћа отаџбине, боље је да у борби нађемо мучну смрт, него да дамо плећа нашим непријатељима.“ И још: „Шта је много ако за тебе (Лазара) и за благочашће и за отаџбину на таште, грешне ствари, не би се никада ништа учинило за подвиге отаџбине“ (цит. по Ст. Станојевићу). Народу је брзо затребао тај морал његових ранијих великаша који у последњем часу одбијају помисао на таште грешне ствари, и кад с душом у подгрлцу има „сваки своје да покаје старе“. Тај морал, који не да да се мисли на таште грешне ствари личног живота, непрестано је, и сваким даном све више, био приман у народу који је ишао у све веће трпљење и гињење. То је сазрело кад се изашло пред XIX век. То је омогућило, изнутра, и црногорску и херцеговачку гентилну борбу, као и побуне у прекосавским српским малограђанским крајевима, то Карађорђеву борбу сељачку.Везан за патријархалну породичну задругу и за племе, са њеним породичним култом не само шефа задруге, него и побратима, кума и осталих, са административно-политичком самоуправом у кнежини, тај херојски став даје страсну и вечито будну динамику српске народне револуције. И у потхватима исто толико као и у доцнијим војним и цивилним остварењима, то је јуначко схватање извор несавладљивости српских напора у XIX веку, све до 1918, кад се чини да је оно велико поређење, ропство у луку од 1389. до 1918, завршило своје историјско послање. Ту бујност напора сагледали су у чуду страни посматрачи, чак и они који су имали разлога да о томе чуду ћуте. Тако Калај каже: „Српски устанак је таква појава којој нема равне у историји света. Буди се један народ и уздиже до народне самосвести после вековног робовања. Јер је без сумње један од најзанимљивијих догађаја да се после тако дуготрајног тлачења под којим умало што народно биће није сасвим ишчезло, тако рећи прост свет, растурен на друштвене елементе, својом снагом, без туђе помоћи, црпећи одушевљење из старинских предања нагоном родољуба, не имајући не само најпотребнијег уређења за остварење снажнога покрета, него лишен чак и најпримитивнијих помоћних средстава, годинама продужује тешку борбу против много надмоћније силе, и што тај прост свет бива толико способан да постане опет народ, и још да створи самосталну државу, која одговара модерним захтевима“ (цит. по Д. Поповићу).
