Од тринаестог и четрнаестог века већ је међу Србима и у Србима коначно победило Хришћанство. Кад их је напустио и мртви цар и последњи деспот пао, остао је близак српским сељацима хришћански Бог и бивао им све ближи што се патња више продубљавала: хришћански Бог са својим тајнама једињења с човеком, са својом свепобедном силом васкрсења. Тај „Бог с њим“ спречавао је да се осети потпуно изгубљен и препуштен самом себи човек од кога се вечито нешто отимало, и као човека и као сељака, преко чијих земљишта и огњишта су се сваки час биле и харале војске, преко чијег образа је сваки час шибао бич срамоте и онда кад га је штитио. Тај Бог је био с њим и кад су цркве попаљене, жив је био у њему у збегу где није било људског друштва, у шуми и планини; а исто тако жив у породици – задрузи, у племену, у кнежини где се исто тако живело без сигурности, у великим напорима, преко снаге, у трпљењу. Наука великог проповедника живота кроз смрт била је присутна тамо где се толико живело на ивицама овоземаљског и где је сваки дан доносио ово или оно тешко „или-или“: кад би хајдуци изгинули, кад би буне и устанци пропадали, кад би и последњи педаљ земље нестао испод ноге народу; на сеобама, у бекству, у вечитом избеглиштву од три столећа, и у вечитом ненапуштању српске земље, враћању на њу. Увек кад се Србин враћао на себе, кад је – и колико пута! – из себе сама, јер други му мало даваху, а вечито узимаху – морао да ископа последње поуздање у правду која ће једном доћи, био је с њим хришћански Бог који га није оставио откад је вера отаца постала активна садржина његове душе. По пореклу боје византијско, источно, балканско Хришћанство живело је кроз српског сељака без златног сјаја Цариграда, и дуго после пропасти краљевске државе. Увек интимно присутно, у свим изразима народног живљења, макар као тињање светлости у мрачном добу турском, оно је непрестано налазило самообновну моћ и занављало душевно свога човека. Било је у његовој души све мрачније, све пустије; оголела је много и хришћанска вера, свела се на своју природност без догме и без санкција. Али свој еванђеоски карактер није изгубила никад и своју „реформацију“ доживљавала је сама од себе, без калвинизма и лутеранизма. Медитативно и мистично у духовника, зрачио и природно у обичног човека, то Православље прожело је као највише духовно начело целог српског човека. Аскетично, монашко, пуно духа самоодрицања, оно је било широка народна вера а не привилегија Цркве и изабраних. Њено ширење није било подржавано никаквим ломачама ни мисионарством спаса, али је ипак баш она помогла да се у српском човеку настани неисказана дубока снага страдања и надахне смисао његове борбе, која није била ни нада ни утеха, која није вапила на небо у очајању, но само опредељивала српског човека за оно што је представљало његов мушки подношени и живљени живот. Била је то историја духа где је прегарање било тако рећи искључиви облик живота, али икад негација живота. Дух Православља је оспособио српског човека на патњу која није водила смрти, на велико ништење себичности које није било самоуништење. То су били страшни степени самодисциплине, али то је била и традиција која је надокнадила сва остала модерна искуства европског човека. 
Православље српско није очувала у народу високо изграђена црквена хијерархија, ни световне, материјалне моћи те хијерархије; оно се није одржавало помоћу смишљене, методске, зналачке пропаганде. Била је то зачудо трпељива и неагресивна вера, понекад фанатична али само изнутра, у унутрашњем сагоревању; уза сву ту своју ненаметљивост она је ипак срасла са душевношћу српског човека толико да без њега она, и без ње он, не би постојали. Можда је, нарочито пред сам XIX век, неким изгледало као да се то Православље гаси или се заправо одржава кроз извесне обичаје који личе на паганске. То је тако могло изгледати само онда кад се и сама животна отпорна снага српског сељака гасила. Било је заиста времена кад су цркве сасвим опустеле, кад су свештеници сасвим престали да буду свештеници, да револуција није успела, нестало би и српског Православља, но само тако да и Србина нестане. Али докле је у историји био жив и свој, било је увек с њим, кад јаче и потребније, кад слабије и заборављено у свакодневици, то Православље Светосавске Цркве, не помогнуто Бог зна колико црквеним обредима, црквеним дужностима и догматским ширењем али прожето живо хришћанским моралом који је био везан за српску патњу и српско животно искуство. И какво је било то Православље, верно човеку а не догми, верно духу науке Христове а не подвргнуто заповести учења, таква је била и Светосавска Црква: верна свагда народу више но својој власти над душама. Увек с народом, никад изван њега, никад над њим, она је кроз манастирско и задужбинско саборовање подизала дух који је кроз обичаје славске, заветинске, мобе, обичаје крштења и укопа живео исто толико у задружно-породичној сељачкој кући, племенској, жупској и кнежинској заједници, колико и кроз остало поштовање веза кумства, побратимства, крвне и сродничке везе; везе човека и човека… „Колективна душа српског народа створила је нарочиту Православну Цркву, сасвим друкчију од католичке, умногоме различну и од осталих Православних Цркава, саздала је Цркву Светог Саве, Српску Цркву, цркву народне душе, свој велики орган и своју моћну заштиту у свим царствима и под свима приликама“ (Цвијић). Државноправна либералност турског режима омогућила је у начелу, макар и без доследности у пракси, црквену „аутономију“ Светосавске Цркве и ова се грчевито подухватила да кроз ту аутономију и борбу за патријаршију сачува Цркву народу, а народ Цркви, а с тим да колико-толико делује и просветно и културно; и у један мах заиста успева да у патријаршији уједини цео српски народ, што држава дотада никад није могла. Светосавска Црква и православна духовност нису биле никад у сукобу ни са народним тежњама ни са српском државном идејом; кад није било државе, Црква је носила и проносила и синонимност државе. Та Црква никад није, у посленемањићком времену, имала од народа одвојени, привилегисани или феудално-аристократски карактер, као што није имала нарочитих заступника Христових на земљи из чијих руку се славио благослов и искупљење греха по преимућству онога који је ближе Христу; Христ је кроз ту Цркву био једнако близак и последњем вернику и правом слузи. Иако је дошло кроз Византију, и од ње узело много духа, српско Православље Светосавске Цркве није се никада, ни у немањићској држави – где је Црква ипак била властеоска, успело (или пало) да цезаропапизма или теократског карактера ма које врсте. А Турци су после пресекли и саму ту помисао, „помогли“ да Црква постане и остане народна. Дубоко је Црква деловала својим Православљем; а многа се укотвила у цивилни живот народа и својом присном везом кроз право. Немања је прекинуо са латинским и богумилским правцем, решио се коначно за Православље и Византију. Св. Сава је увео правни ред Византије у своју Цркву и појачао Немањино опредељење целом структуром хијерархијском и догматско-правном. 
По византијском схватању, владар је дужан да се у првом реду, и у пракси и у законодавству, држи прописа Светог Писма, а ван тога и осталих правних прописа. У српски народ ушли су закони преко црквених закона, и то како црквени тако и грађански прописи. „Очигледно је како су закони, грађански исто тако и црквени, сматрани као саставни део вере и њених уредаба…“ (Ст. Новаковић). Служећи се својом аутономијом под Турцима, настављајући и у праву свој присни однос према народу, Светосавска Црква утицала је непосредно на многе правне грађанске односе кроз црквено суђење и путем установе изборног суда, при чему јој као основа служе Синтагма Властарева и Душанов закон. Ово се право (поред остатка обичајног словенског) сачувало кроз калуђерске преписе законодавства, живо употребљавано у кнежини све до Устанка, па и до самог увођења грађанског законика у Србији (Прота Матеја се служи Крмчијом). Раванички препис Душановог законодавства сведочи о томе да је традиција византијског права ухватила дубок корен у Српској Цркви и да та Црква тежи да од зборника византијског права и од Душановог законика направи један нови зборник прилагођен приликама XVIII века (Соловјев). Та збирка имала је задаћу да послужи народним и изборним судовима као правничка збирка. Чувајући неке одредбе које нису одговарале приликама, показала је та збирка тенденцију да „врши и политичку улогу, да оживи у доба турског робовања успомене на сјај Душановог царства, традицију хришћанског законодавства и православно-српске културе“. Пред XIX век изашло је Српство са одржаним Православљем и живом Црквом. Задужбине су биле ту: Да ви знате наше манастире, наших славних цара задужбине. Поред оних које помиње народна песма, поред Ђурђевих Стубова, Хилендара, Жиче, Сопоћана, Папрата, Дечана, Раче, Раванице, Ресаве, итд. још многи мањи и већи, попаљени, порушени, опустошени, или очувани упркос свему, остали су градови српске народности, а свештеници „гарнизона тих градова, у много и много прилика заборављена мртва стража у каквој гудури или на врху каквог крша“. Неучени, ни пустињаци ни ужитници, спремни исто толико да гину као и сељаци, они нису бранили никакве посебне интересе сталежа и редова, те је зато било природно или да живе с народом или да умру с њим. У једнаком су ставу били и према задужбинама и према Турцима као и сви остали, једнаком духовном ставу који је био плод једног православног трпљења и једног народног и човечијег страдања. Тај свештеник је остао с народом и 1804, гинуо с њим, био предводник; српски човек није имао зашто да гони свештеника као човек из француске револуције, ни да премеће кости калуђера као овај из шпанске. Никакве феудалне и властодржачке атавизме није представљао српски свештеник. Његов однос духовног и физичког предводника био је у основи нешто дубоко друго. Српски народни покрет није се испречио између Бога и човека као толике друге револуције. Србин је са собом, неодвојиво и иманентно, понео свуда и свога Bога. Не као заставу. Часни Крст није био знак хришћанског крсташа, који за Христа иде на неверника, него знак сопствене патње која је пошла ка свом искупљењу. И, ако је патња Србинова заслужила крај, онда је и трпљењу Хришћана у њему имао да буде крај. Сједињен је био у Православљу српском и косово-осветни мит и крстопобедни завет, и то не кроз силу државе и њене организације, него као унутрашња снага човека који је дозрео за слободу.
