Имао је само 26 година када је умро, 23. децембра 1917. године. У свом кратком, али веома бурном животу, израстао је од обичног дечака у симбол слободе и јунаштва српског народа. А тако нешто није се могло постићи тек тако, само причом или обичним радом. Морала се глава „ставити на пањ“. У ред српских јунака, међу Обилиће и Југовиће, Синђелиће и Танкосиће, не иде се са главом на раменима. Знао је то веома добро и сам Коста Војиновић. Када му је капетан Героч, командир 3. чете потерног батаљона, упутио писмо са понудом да се преда, Војиновић му је, између осталог, одговорио:

„Господине капетане, предати се ни у ком случају нећу жив, већ само мртав. Часном српском официру не доликује предати се женски. Онда најмање бринем за свој живот када су у питању животи хиљадама моје браће, јер сам га жртвовато за свој род. Продужавање рока излишно је. Нисам ја вођа разбојничке банде који се напљачкао пара, па да се предаје да помоћу истих живот спасе, већ сам ја српски официр који је позван да ноћу и дању бди над својим народом и упућује исти да не заборави своју народност, веру и отаџбину. За своју родбину не бринем и радујем се што страдам за своју отаџбину.“

Коста Војиновић, рођен је 1891. године у Смедереву. Његов отац, Јован, чиновник у пореској управи, а у једном периоду и председник општине у Косовској Митровици, био је пореклом из околине Вучитрна. Коста је рано остао без мајке, па се о њему бринула тетка Милица, а доста времена проводио је и код свог ујака Пантелије Панте Грујића, који је у време Великог рата командовао Моравском дивизијом, а после рата био унапређен у генералски чин. Шест разреда гимназије завршио је у Смедереву и Београду, а потом уписује Трговачку академију у Бечу. По завршетку школовања враћа се у Србију и почиње да ради у Врању.

Међутим, његову пословну каријеру прекида рат. Како је Врање, на почетку 20. века био центар четничке акције, младом Кости није било тешко да дође у контакт са вођама ове организације и да им се прикључи са одушевљењем. Већ у Првом Балканском рату придружује се четничким јединицама и учествује у борбама за ослобођење Косова и Метохије. Након Балканских ратова настањује се у Косовској Митровици и опет почиње да се бави трговином. Но, период мира кратко је трајао.

По избијању Првог светског рата, Коста Војиновић се пријављује у добровољце и бива распоређен у Јадарски четнички одред, којим је командовао мајор Војин Поповић – војвода Вук. Учествује у борбама на Дрини, у Мачви и у одбрани Београда. Показао се као веома храбар и способан те добија чин резервног потпоручника српске војске.

Офанзива Централних сила у јесен 1915. године приморава српску војску на повлачење. Као припадник Добровољачког одреда, Коста Војиновић бива рањен у борбама на Власини, те због тога није био у могућности да настави повлачење, већ остаје у Косовској Митровици. Постоје неке теорије да рањавање није био једини разлог остајања у Србији. Наводно је Коста остављен са инструкцијама добијеним од војводе Вука да након опоравка започне са герилском борбом против окупатора. Вође организације „Уједињење или смрт“ планирале су да широм Србије подигну устанке, због чега је и пуковник Божин Симић дошао у Румунију са намером да се одатле убаци у Србију. Но, све ове планове прекинуо је Солунски процес у коме је стрељан пуковник Драгутин Димитријевић Апис, вођа ове организације.

Пошто је залечио ране, Коста Војиновић започиње да ради као лиферант шљунка за потребе аустроугарских инжињеријских јединица. У томе му је неизмерно помогло то што је веома добро говорио немачки, а при том је познавао команданта аустријске жандармерије, који је у Косовској Митровици становао у кући његовог оца. Овај посао за потребе окупатора, Коста није користио да се лично обогати, већ је путујући по разним местима полако радио на организацији отпора. Та његова активност није прошла незапажено код окупатора, али он ипак успева да избегне хапшење и одлази у планину.

Заједно са Урошем Костићем Рудинцем, који је већ увелико четовао, Коста Војиновић формира, средином августа 1916. године, Ибарско-копаонички одред, који већ почетком септембра наноси тешке губитке једном аустријском жандармеријском воду (30 мртвих). Одред наставља са успехом да се бори, те због тога аустријска команда одлучује да се озбиљније позабави уништавањем четника. Да би избегао ликвидацију или хапшење, Коста Војиновић  прелази у топлички крај и наставља да ради на јачању отпора.

Врховна команда је, имајући у виду предстојећу офанзиву против Централних сила на Солунском фронту, планирала да организује герилске јединице дубоко у непријатељској територији. За извршење овог задатка одабрала је и у Србију авионом пребацила Косту Миловановића Пећанца, искусног четничког војводу још из времена четничке акције у Старој Србији и Македонији. Пећанац је у Србију слетео крајем септембра 1916. године. До сусрета између двојице Коста долази у октобру. На том састанку, уз учешће још неколико истакнутих личности, одлучено да се сви четнички одреди обједине и ставе под команду Косте Пећанца.

Међутим, убрзо долази до размимоилажење између Косте Војиновића и Пећанца. Војиновић је предлагао да се што пре крене са оружаном борбом, док је Пећанац захтевао да се ради на организацији и припреми устанка, али да се у борбу не креће док се за то не добије наређење од Врховне команде, односно чекало се на пробој Солунског фронта, како би устанак имао смисла. Ствар је додатно била отежана тиме што су Бугари, поред силних репресија над српским становништвом, донели одлуку о регрутацији српских младића у бугарску војску и њихово упућивање на Солунски фронт, где би се борили против српске војске. Ова чињеница довела је до тога да је сам народ кренуо у устанак. Предвођени Војиновићем, четници уништавају потерне одреде, које су Бугари послали за одбеглим српским младићима.

Одлука о дизању устанка донета је на састанку у Обилићу у фебруару 1917. године. Устаници у почетку имају успеха. Ослобођени су Куршумлија, Лебане, Прокупље, Блаце, Бојник, а герилска борба полако прети да пређе у фронтовску. Нажалост, све је већи раздор између Војиновића и Пећанца. Иако је Коста Пећанац формално прихваћен и проглашен за вођу устаника, стварни вођа био је Коста Војиновић. Док се Пећанац труди да се устанак не распламса, дотле Војиновић има великих успеха у сукобима са окупаторским јединицама. Ова подељеност двојице најутицајнијих личности међу устаницима почиње негативно да се одражава и на сам ток устанка.

Са друге стране, Аустријанци и Бугари схватају да морају озбиљно да се позабаве уништењем устаничких јединица и гашењем устаничког пожара, те због тога доводе јаче снаге, а у борбу се укључују и бугарске комите, које су имале огромно искуство у четничком начину ратовања. Међутим, Коста Војиновић, одлучан да се бори до краја, успева да порази и двојицу искусних вођа бугарских комита: војводе Крума и Танета Николова.

Иако се храбро бори и успешно избегава непријатељске замке, кријући се по планинама, Коста Војиновић остаје са малим бројем ратника. Устаници формирају једну групу која је добила задатак да се пробије до Солунског фронта и Врховној команди српске војске преда извештај Косте Војиновића. Од целе групе само су тројица успела да стигну до циља. Но устанак се полако гасио. Непријатељска пропаганда и сукоб између устаничких вођа, доводи до осипања устаника. Многи се предају Бугарима, а неки од њих почињу да предводе бугарске и аустријске јединице у потерама за преосталим српским устаницима. Може се само замислити колико је разочарење диживљавао тада Коста Војиновић, док су за њим трагали његови дојучерашњи саборци и људи чије је породице спашавао.

Половином октобра 1917. године устанички одред који је предводио Војиновић доживео је тежак пораз у близини извора реке Топлице, ма месту Ливадице – Ивљак. Погинуло је 18 бораца, док је 10 рањено. Међу рањеницима нашао се и Коста Војиновић. Но, упркос томе успешно је избегавао потере све до 23. децембра, када је опкољен од стране издајника и непријатеља у атару села Гргур близу Блаца. Са војводом остала су још само четири ратника. Обећање које је дао Војиновић је испунио – непријатељу се жив није предао. Пре самоубиства записао је своју последњу жељу, да буде сахрањен на месту где је погинуо. Бугари су ту његову жељу испоштовали, али тек пошто су његово тело изложили у Куршумлију, како би застрашили народ и показали му како пролазе они који се буне против окупатора.

Коста Војиновић Косовац отишао је у вечност међу друге српске витезове, али је његово дело остало да траје у српском народу. А то дело војводе Косте Војиновића била је борба за слободу и достојанство свог народа. Топлички устанак 1917. године био је једини устанак који је подигнут на окупираним територијама у Великом рату, што само потврђује да се српски народ не одриче тек тако слободе. Злочини и репресије које су окупатори предузимали против Срба били су главни разлог за оружану побуну. Али, са друге стране, зар је за побуну против окупатора потребан било који додатни разлог поред саме чињенице да се ради о окупатору. Коста Војиновић је радио онако како је једино могао. Подигао је устанак и стао у заштиту свог народа. Другачије српски витез није могао да поступи. Упркос својој младости Коста Војиновић био је веома зрела личност, дубоко свестан ситуације у којој се налази његов народ, који највише од свега воли слободу. У писму, које је упутио бугарском поручнику Генчову, војвода Коста Војиновић је написао:

 „Српски народ робовао је 500 година, па је опет слободан постао, па још толико нека робује, ипак не може и не сме изгубити наду да ће ускоро бити слободан и докле год не постанемо слободни, дотле неће нестати људи који ће ићи по народу и опомињати га да је време да се сам ослободи, као што су наши стари радили, па све иако не буде Војиновића биће других.“

 Нама, који себи дајемо за право да се представљамо као потомци истог оног народа из кога је поникао и којем је припадао храбри војвода, остаје да се надамо, али и да радимо на томе, да се ове пророчке речи испуне и потврде кроз наша дела и дела наших потомака. И у овом нашем добу и у свим будућим временима.

Нека ти је вечна слава и хвала, војводо!