Војвода Максим Баћовић

Максим Баћовић (Кленак, 1848 — Бањани, 1876), црногорско-херцеговачки војвода, син Јована Баћовића. Рођен је у Кленку у Херцеговини (у делу данас познатом као Стара Херцеговина на територији Црне Горе).

Почео је да се школује у манастиру Косијерево, тадашњем не само духовном, већ и културном и политичком центру. Основну школу је завршио на Цетињу о трошку државе Црне Горе а на препоруку књаза Николе и војводе Петра Вукотића чији је био миљеник.

Био је писар и сарадник његовог стрица, бањског војводе Сима Баћовића. Именован је за војводу у Бањанима 1872. по налогу књаза Николе и постао један од најмлађих црногорско-херцеговачких војвода.

Покренуо је 1873 године заједно са Стеваном Зимоњићем, Херцеговце на устанак. Био је посредник између књаза Николе и херцеговачких првака. Преговарао је са турским пашама у Мостару и Сарајеву и одиграо је значајну улогу код кајмакама у Билећи.

У Херцеговини је, посебно од почетка друге половине 19. века, мало кад било мира. Херцеговци су се тешко носили са све већим зулумом тамошњих Турака док су у најближем суседству Црногорци већ увелико стварали своју државу. Уз то, особито од доласка књаза Николе на власт, чежња за уједињењем била је све опипљивија: владар, коме је све било мало, желео је да прошири границе свог књажевства, а Херцеговци коначно да буду с ове стране слободе.
Буна позната као Херцеговачки устанак или Невесињска пушка планула је јуна 1875. године, уз обилату помоћ Црне Горе која је то, због некакве европске политичке равнотеже, умногоме тајила. Слично је било и са удаљенијом српском кнежевином. Све је, ипак, мирисало на свеопшти рат против Турака. И у Европи је узаврело јавно мњење, а свемоћни аустроугарски цар Фрањо Јосиф је, кобајаги посећујући Далмацију, уприличио разговор с главарима устанка.
Главнокомандујући је био војвода Петар Вукотић, иначе таст књаза Николе, док је устаницима непосредно заповедао Пеко Павловић. Уз њега је био много млађи војвода Максим Баћовић, и он у родбинској вези с династијом Петровић Његош.
Најважнији бој десио се на Муратовици, 10. и 11. новембра 1875, где су Турци на бојишту оставили 1.325 глава и богат ратни плен. Онда су, пошто је то копном било немогуће, Турци успоставили линију снабдевања од Клека на мору, поред Дубровника, до Требиња и осталих својих стратешки важних упоришта. Устаницима је, разуме се, ваљало да то онемогуће и не дозволе непријатељу да обнавља попуну људства и ратног материјала.
Максим Баћовић је и ту одиграо важну улогу. Наравно, и угледом стицаним још од четрнаесте године, када је након погибије свог оца Јована од њега наследио и титулу војводе, доцније и малмудира, обласног господара хришћана чије су именовање потврђивали Турци.

Током Невесињске пушке Максим се показао као изузетно храбар. Учествовао је у многим биткама као што су: на Моску код Требиња, Главском долу, Поповом пољу, Муратовици у Пиви. Био је предводник Бањана и Рудина током устаничких акција у Бијељанима, Корићком граду, Гацку, Звијерини. Као члан Главног штаба добио је задатак да спријечи надирање турских снага на путу од Требиња ка Дубровнику.

*Смрт Војводе Баћевића (грешка је у тексту на слици где стоји Бачевић)*

Погинуо је у бици између Радован ждријела и Глуве смокве, о чему су писали и бројни европски листови тог доба. Била је то важна вест за новине. Почетком 1876. године кад је енглески новинар и публициста Вилијем Џејмс Стилман са ратишта у Херцеговини известио свој „Тајмс” да је у бици, којој је и сам био сведок, „погинуо један од најхрабријих, Максим Баћовић, војвода од Бањана, коме је тане прошло кроз груди… Пуцање престаде о сунчеву заласку, а тело Максимово би донесено пре мрака сред општег и очевидно од срца јадиковања. Његови људи плакаху као деца, а могло се врло лако видети да су његови војници и његови другови капетани осећали према њему изванредну оданост. Хиљаде мртвих Турака неће нам платити Максима, тужио је стари Пеко (Павловић, вођа устаника – прим. П. М), а његови другови заклеше се на смртну освету сутра…”
И дописник новосадске „Заставе” шаље вест како је „у крвавој борби на друму испод Требиња јуначки погинуо на јуриш при освајању турских шанчева. Максим је био у 26. години своје младости, стасит и крупан, виђен и угледан, тако да су га за најлепшег и најугледнијег момка у целој устаничкој војсци држали…”
Цетињски „Глас Црногорца” известио је да је „Максим Баћовић, војвода бањански, погинуо у јуришу на турске шанчеве на Радован Ждријелу. Пао је мртав на исто мјесто, јер га је зрно непријатељско погодило сред чела јуначкога. Храбри другови му изнијели су га из боја и донијели у Дубровник, ђе му је тијело опојено и одатле спроведено у Бањане и сахрањено у прошлу сриједу…”
Новине су, даље, помно писале и о околном и дугом путовању тела погинулог Максима Баћовића до гробља на Грахову, Његово тело је, уз велике мере безбедности, однесено у Дубровник. На уласку у град малу и тужну поворку сачекао је руски конзул Јонин. У православној цркви на Бонинову одржано је опело, док су у целом граду заставе биле спуштене на пола копља. Уз војводу је, чак и ноћу, био његов стриц Перко Лимунов Баћовић, див од човека. Њему је руски конзул наменио посебну улогу.
Прво је од њега затражио да мртвог војводу поседне на црквену столицу и отвори му очи. Јер, рекао је, војвода жив није имао слике. Онда је пристигао и тамошњи фотограф и то је једина данас позната фотографија војводе Максима Баћовића. Перко Лимунов, стриц почившег војводе, добио је тада још један важан задатак. Бар тако је касније приповедао неким хроничарима који нису били у прилици да непосредно сведоче о том догађају. Уздајући се у моћ и утицај велике силе коју је заступао на тим просторима, конзул Јонин Перку је рекао следеће:
„Турска је јавила да је погинуо велики херцеговачки војвода Максим Баћовић и да су га Турци посекли. Чим сам то сазнао, јавио сам велесилама да су Турци слагали. Истина је да је Максим погинуо, али га Турци нису посекли. Турска би данас дала за његову главу непроцењиво благо, зато га не остављај никако и нека ти је нешто од оружја при руци.” Потом је конзул наредио да се направе два ковчега: један од олова, заливен, а затим други, спољни, од ораховине. Тек тада је конзул предао Перку одликовање које је Максиму стигло из Русије. Били су му послати и одело и пушка. На пушци је писало: „За храброст великоме војводи херцеговачком Максиму Баћовићу”.
Очигледно је да је руски конзул у тим тренуцима имао пуне руке посла. Морао је, поред осталог, да одбије једну дубровачку кнежевску породицу која је, у знак поштовања, понудила своју гробницу да се сахрани Максим Баћовић, па када дођу боља времена, може се пренети на Грахово, у гробницу својих предака. Бојећи се да неко не оскрнави мртво тело и главу преда Турцима, конзул је рекао:
„Која га је земља дала, та може и да га прими!”
Одлучено је да Максима ваља однети на Грахово и сахранити тамо где му је, четрнаест година раније, покопан и отац. Испраћају из Дубровника присуствовала је маса света, заставе су биле на пола копља, док је почасну паљбу извео одред аустроугарске војске. Потом је војводино тело преко Херцег Новог одвезено у Рисан, да би га мештани наредног дана изнели на Леденице где су га прихватили мештани Кривошија и однели до границе Грахова. Ту су га дочекали рођаци и пријатељи и, наредног дана, сахранили поред Цркве Светог Николе у својим Бањанима. И то путовање после смрти је на својеврстан начин, дало рам за слику живота и дела најмлађег херцеговачко-црногорског војводе.