Војвода Пеко Павловић

Висине које достиже појединац обележавају и народ коме припада али у смислу да се та обележја чувају, бране на исти начин и по истој цени по којој су оне досегнуте.Брањене су углавном борбом. Сталном потребом да се очува идентитет појединца и народа снагом речи, јецајем песме, количином ћутања, ореолом мудрости, а када се мора и пушчаним зрном.

Увек је Херцеговина давала појединце чији је ментални склоп био заснован на борбености и величини у малом. Постављали су себи величанствене циљеве а остајали доследни животу по мери човека.И данас има веома, веома много тих и таквих обичних, великих људи. Само их ми не примећујемо или тачније не знамо да их видимо а они су ту, око нас, мирни, тихи, сталожени, снажни.
Једном приликом донео је млад песник сав уздрхтао и узбуђен признатом и познатом књижевном критичару а кога је и јако добро познавао, своју прву збирку песама на преглед и консултацију са жељом да добије критику. Тражио је песник да критичар сече, избацује, преправља све оно што му се не допада. Дао му је потпуну слободу. Критичар је на то смирено рекао ,, А, ко сам ја да преправљам твоје речи.“
Песник је остао без текста, потврдивши поново своје мишљење да пред њим стоји обичан човек –громада. Добио је изванредну критику од које се најежио.
Такве громада је био и Пеко Павловић, човек који се није мирио са турским зулумима .Био борац, војвода, харамбаша а остао једноставан у величини.То потврђује и чињеница када му је Књаз Никола нудио земљу по Херцеговини , када је ослободе од Турака где хоће и колико хоће Пеко на то одговорио одговорио да му не треба већ да ће га једино памтити ако „буде опјеван у пјесмама“. Није био надахнуће само пјесницима већ ево и сликарима.
Портрет Пека Павловића је пред вама.

Пеко Павловић Николић (Чево, 1828. — 4. мај 1903.) био је црногорски перјаник, командант, четнички војвода и чувени хајдучки харамбаша. Отац му се звао Павле који је био барјактар чевског батаљона, па је зато називан Павловић, иначе му је презиме Николић.

Прочуо се по храбрости и спретности још у време Књаза Данила, а посебно 1875, приликом устанка херцеговачких Срба против Турака када је организовао црногорске и херцеговачке чете. Књаз га најпре поставља за свог перјаника а касније за зечевског капетана.

Предводио је на хиљаде добровољаца из Црне Горе и организовао устаничку војску, сврставши 11 хиљада Херцеговаца у 12 батаљона. Европска штампа,која је опширно писала о устанку, посебно је истицала војводино врсно командовање, које је Турцима нанело велике губитке.

Истакао се у бици у Вучијем Долу у којој су побеђени Турци, као и у многим другим биткама тог времена као што је Бој на Касаби Невесињској, затим Битка на Муратовици и у готово свим биткама током устанка. Књаз Никола му даје војводски чин 1876. године. Након што је учествовао у бици на Крсцу и ослобођењу Никшића, дошао је у сукоб са краљевим тастом Петром Вукотићем и самим књазом Николом, морао је да напусти Црну Гору и оде у Бугарску гдје са радикалском емиграцијом (међу којом је био и никола Пашић) безуспјешно спрема упад у Србију и свргнуће краља.

Након Бугарске одлази у Русију где бива примљен уз високе почасти као велики војсковођа, где су му и синови на школовању и у војној служби и где борави пет година. Вратио се у Црну Гору у којој није био политички активан и у којој је умро 4.маја 1903. године.

Сахрањен је пред капелицом на Старом цетињском гробљу, а на његовом гробу је натпис „Неустрашивом јунаку, прослављеном војсковођи у борбама против Турака и борцу за народно ослобођење – захвални црногорски народ“. Носилац је бројних црногорских, србијанских, руских и италијанских одликовања.