Био је деспот без деспотовине, јунак без мане и страха, узданица без наследника..еличанствени и трагични последњи сев српског златног средњовековља. С њим се нико није могао равнати од зидина Беча до подно Крушевца, од Темишвара до иза Сарајева и Јајца. Поштовали су га у Бечу, Пешти и Стамболу, а дипломатски језик између тих моћних дворова у то време био је српски. Почива у сремском Купинову, где је и био његов двор.
Предање и народна песма зову га Змај Огњени Вук. Имао је две упоредне биографије. Митску и стварну. У митској биографији, он је натприродно антропоморфно биће, рођено са чудесним обележјима: „Није чедо чеда каквано су: вучја шапа и орлово крило и змајево коло под пазухом, из уста му модар пламен бије, матери се не да задојити.” А када се рањен враћао из љутих бојева, „змије њему биље донесоше, а виле му биље превијаше, а вук.уку лиже ране љуте”.
Стварна биографија српског деспота Вука Гргуревића Бранковића, сина деспота Гргура Слепог и унука Ђурђа Бранковића, давала је основу за митску биографију. За двадесетак година, колико је био присутан на историјској сцени, углавном ратујући у војсци мађарског краља Матије Корвина, деспот.ук Гргуревић учествовао је са српским четама у десетак великих ратова. Показивао је нечувену храброст и ратничку вештину. Битке у којима је побеђивао углавном су биле у српским земљама које су освојили Турци. Његово јунаштво је код српског народа који је био у турском ропству будило наду да српска држава није баш сасвим пропала и да ће доћи време када ће Турци бити побеђени и протерани.
Како сматра Иларион Руварац, Вук Гргуревић рођен је пре 1439. као ванбрачни син Гргура Бранковића, сина деспота Ђурђа. Гргур, кога су Турци и ослепели, кратко је носио деспотско звање и при том се ослањао на Турке..ук се први пут помиње 1458, када је са оцем и великом турском војском боравио у Крушевцу. Са турском војском залетео се у Срем, где их је потукла угарска војска Матије Корвина. Сматра се да је деспотску титулу, уз сагласност Турака,.ук преузео после очеве смрти октобра 1459. Под још неразјашњеним околностима, прешао је 1464. године у Угарску, прихвативши службу код краља Матије Корвина.
СРПСКЕ УДАРНЕ СНАГЕ
Мудри угарски краљ Матија Корвин схватио је да ће Турци, после заузећа Босне, напасти и његову државу. Није имао снаге да директно крене против Турака и сасвим их победи, него је против њих водио борбе на крајиштима, граничним просторима између двеју држава. Храбре и веште ратнике, који су му за такве борбе били неопходни, у значајној мери налазио је међу Србима. Због тога је позвао Вука Гргуревића Бранковића и 1471. године потврдио му деспотско достојанство, доделивши му велике поседе: Ириг и Сланкамен у Срему и Белу Стену у Западној Славонији. Двор му је био у сремском селу Купинову.
Деспот без деспотовине, Вук Гргуревић покушавао је на својим поседима, колико су му прилике дозвољавале, да као и његови преци гради задужбине. Предање каже да је његова задужбина Црква светог Николе у Сланкамену, али и фрушкогорски манастир Гргетег, који је, сматра се, име и добио по његовом оцу Гргуру.
У Срему, Банату и Бачкој било је у то време много српских насеља и доста Срба, па је Матија Корвин од њих формирао посебне српске јединице које су биле ударна песница угарске војске. Поред Вука Гргуревић, у угарској војсци били су још српски племићи Стеван и Дмитар Јакшић, синови војводе Јакше, који су од мађарског краља добили поседе око Мориша, где су се населили. У мађарској војсци као командант се истицао и.ладислав Херцеговић, син Стефана Вукчића Косаче. Имао је поседе у Славонији и Срему, а његов је био и град Моровић. Уз раме са њима је био и војвода Милош Беломужевић, који је имао поседе у Бачкој.
У почетку, од 1468. до 1474, српска војска предвођена Вуком Гргуревићем Бранковићем и осталим српским војводама ратовала је са мађарском војском против Чеха и Пољака, а онда је краљ Матија српску војску усмерио да ратује против Турака и турског султана Мехмеда Другог. Прво се краљ Матија устремио на Заслон, на десној обали Саве, на подручју данашњег Шапца. Подигли су га Турци 1471. Краљ Матија опседао га је тридесет три дана, а Заслон је пао 15. фебруара 1476.
После заузећа Шапца, деспот.ук је кренуо у Босну са 150 коњаника преобучених у турска одела, упао на пазарни дан у Сребреницу, која је била у саставу српске деспотовине. У Сребреници су српски ратници тада побили око пет стотина Турака, дошли до плена и спалили град. Затим је.ук заузео и опустошио Кучлат, онда, иако рањен у ногу, упао у Зворник. „Са огромним пленом вратио се.ук у краљев табор под Шапцем. Из Босне је довео велику множину српских становника и све их населио по српским местима.” Забележено је и то да је турског султана Мехмеда Другог заболео пораз у Шапцу који се као жаока забио у његово срце. Заузеће Шапца, као и остале походе деспота Вука, опевала је српска десетерачка песма.
ПОХОДИ И ПЕСМЕ
После пораза у Шапцу Турци су брзо припремили одговор, изненада су упали у Банат и продрли све до Темишвара. Према Турцима се устремила војска деспота Вука и Дмитра Јакшића. Пресрели су турску војску коју је водио господар смедеревског санџаката Алибег Михалбеговић и до ногу је потукли. Тада је.ук заробио око триста Турака и појавио се са њима у табору краља Матије код сремског села Беркасова. Крајем исте године.ук је покушао да од Турака заузме Смедерево, престоницу његових предака, али у томе није успео.
Ратни походи Матије Корвина усмерили су се после тога према западу. Од 1477. до 1479. ратовао је против римско-немачког цара Фридриха Хабзбуршког..ојска се приближила Бечу, под чијим зидинама је краљ Матија разапео шатор. Српске чете предвођене деспотом Вуком удариле су на Доњу Аустрију, рушећи све препреке пред собом. Народ из доње Аустрије обраћао се краљу Матији молећи га да повуче своју војску, а за узврат ће они признати његову власт.
Српска војска деспота Вука затим се поново окреће против Турака. У одсудном тренутку битке на Хлебном пољу, коју је против Турака водио ердељски војвода Стефан Батори, када је хришћанска војска била пред поразом, умешали су се деспот.ук и Дмитар Јакшић. Турска победа тада је била преокренута у тешки пораз.
Новембра 1480. краљ Матија је упутио своју војску у Босну. Она се окупила под зидинама Јајца, у којем је тада била угарска посада. Одатле, испод зидина Јајца, војска — у њој и српске чете Вука Гргуревића — муњевито је кренула у централну Босну. Упали су у Сарајево, где су остали три дана. У извештају упућеном краљу Матији Корвину каже се: „Град дадосмо спалити, а благо пашино и што је у граду било, све узесмо и сву околину попалисмо.” При повратку.ук је поразио турску војску код Травника. И сто година после овога догађаја сарајевски Турци још увек су помињали Вуково име уз клетву.
Боравак деспота Вука у Босни и његове победе над Турцима биле су пропраћене одушевљењем код хришћанске раје која је на све одговорила песмом. Јавио се већи број десетерачких песама и легенди о деспоту Вуку и његовим јунаштвима. Неке песме су га суочавале са Ђерзелез Алијом, где су њих двојица одмеравали снаге. И ове песме су преживеле све до XIX века, а забележене су и неке где се деспот Вук јавља под именом Вук Јајчанин.
ЋИРИЛИЧНА ДИПЛОМАТИЈА
У јесен 1481. угарска и турска војска сукобиле су се на Дунаву. Битка се заметнула на шајкама, испод града Храма. Српске чете у угарској војсци, предвођене деспотом Вуком Гргуревићем, прешле Дунав и наносећи Турцима поразе и низу доспеле на југ чак до Крушевца, где су остале дванаест дана. Одатле се деспот.ук вратио назад и прешао Дунав, водећи са собом више од 50 хиљада Срба који су се населили у Банату и Бачкој. И овај догађај опеван је у народној песми.
Као по правилу, одмах после тога уследила је одмазда. Турци су изненада 1482. прешли Дунав и кренули према Темишвару, палећи и пустошећи простор између Тисе и Мориша. Пресрео их је деспот.ук са другим војводама, а већина турских војника била је усмрћена у борби.
Наредне године, 1483, опет у јесен, Змај Огњени.ук је поново био у Босни, на реци Уни, где је са својом војском пресрео Турке на повратку из похода у Крањску и Корушку, одакле су се враћали са богатим пленом и робљем. Заметнула се тешка дводневна битка..ук је извојевао победу, а на хиљаде Турака остало је на бојишту.
И код Угара и код Турака.ук Гргуревић уживао је изузетно велики углед. Повераване су му чак изузетно осетљиве дипломатске мисије и у посредовању о миру између турског султана Бајазита Другог и угарског краља Матије Корвина. Сачувано је пет писама која сведоче о дипломатској делатности деспота Вука. Та писма потврђују да су се званични контакти између угарског краљевства и турске царевине одвијали на српском језику и да су две стране једна другој писале писма ћирилицом. И на султановом и на угарском двору постојале су српске канцеларије. Та писма сведоче да је, ступивши на престо 1481. године и заменивши Мехмеда Другога, Бајазит Други настојао да за себе придобије деспота Вука. Како каже Никола Радојчић, „нудио је Вуку једну област између турског царства и угарског краљевства у којој би он онако био потчињен Турској како су и раније били његови преци”.
Поетска биографија Вука Гргуровића испреплетана је са митским особинама о пореклу змајевитог јунака. У песмама долази и до анахронизама и појаве „забрањеног“ порекла од митског бића. За Вука се често наводи да је директни потомак деспота Ђурђа Бранковића (у рукописној песмарици Теодора Добрашевића, Вук је син Ђурђа и Јерине), понекад је директни потомак самог змаја који обљубљује Вукову мајку, жена Змаја Огњеног Вука је најчешће љуба Барбара, а брат му је Андријаш. У неким песмама.ук Гргуревић је опеван као брат свог деда Ђурђа и Лазара. Често је и подвођење Змаја Огњеног Вука и Вука Јајчанина под исту личност у српској народној поезији. У круг песама о Вуку Гргуревићу укључене су и песме о Вуку Јајчанину, које се за овог јунака могу везати преко извесних историјских асоцијација: веза са Јајцем, поход на Сарајево, непријатељ са којим се сукобљава – Алија Ђерзелез – и само име Вук. Специфичност овог круга песама чинило би то што се у њима један сегмент судбине историјског лика – везаност Вука Гргуревића за Босну и поход на Врхбосну из 1480. године – отеловљује као засебни јунак, Вук Јајчанин. Осим историјских испреплетаности лозе Бранковића чији је изданак Змај Огњени.ук, важно је везивање змајоликих особина за поетски идентитет овог јунака. Појава змајоликог типа јунака честа је у словенској традицији. Овакав јунак на мистичан начин долази на свет, чини велика јунаштва, а његова смрт везана је за магијске ритуале или за митолошка бића (најчешће виле). У збирци песама која носи назив Косово, Новица Шаулић је записао песму о змају и његовој погибији након напаствовања књегиње Милице. Змај говори да је отац три јунака: Реље, Милоша и Вука. Такође, змај говори да се највише плаши свог трећег сина – Вука, који је наследио змајевите особине и неисцрпну снагу. Сличну тематику има и песма „Змај Никодин и књегиња Милица“. На овај начин се потврђује мишљење да песма „Царица Милица и змај од Јастрепца“ припада општесловенском предању о змајевићима (потомцима змајева). Овакви јунаци носе посебни скуп особина. Осим њиховог необичног порекла, јавља се и кратко детињство, брзо сазревање и стицање физичке снаге. Змајевитог јунака прати онеобичено обележје које се примећује још при рођењу. Тако у Ерлангенском рукопису јављају се песме у којима се рађа дете са обележјима змаја и вука, а у Српском рјечнику (1852) уз одредницу „Змајогњени“ стоји и песма у којој Јерина говори о особинама детета:
„Није чедо каквана су:
Вучја шапа и орлово крило,
И змајево коло под пазуом,
Из уста му модар пламен бије,
Матери се не да задојити“
Посебно место заузимају песме које обрађују тематику јуначке смрти. Овај круг песама најуже је везан за митолошке, архетипске представе у којима је јунак смртно рањен, а у помоћ му долазе митски помоћници. Тако се у песми „Кад је.ук Огњени умро, шта је наредио на самрти“ јављају вила и змај који отиру ране Вуку. У кругу песама које обрађују љубавне мотиве и зачеће, змајевити јунак приказан је као похотљив љубавник. Чини се да змај као партнер заводи девојке које након тога остају верне свом љубавнику.
Слободан Зечевић говори да је „према раширеном веровању змај јако похотљив, веровало се да су његове везе са лепим женама веома разгранате и многоброје. Змај женама долази ноћу кроз камин. Када уђе у кућу, претвара се у лепог човека. Такве би жене обично биле бледе и испијене, а губиле би и полни афинитет према људима.“ Други круг епских песама приказује Змаја Огњеног Вука као историјску личност чије је херојско понашање у првом плану. У овим песмама нема толико повезаности јунака са митским бићима, али је.ук свакако морално и физички хиперболисан. У песми „Женидба Змај-Деспота Вука“ описан је јуначки мегдан са Ђерзелез-алијом. У овој песми је успели лик верне љубе која помаже драгом у борби. Песма „Порча од Авале и Змај Огњени Вук“ доноси потпуну хиперболизацију, где се Порча од Авале и Ђерзелез-алија прибојавају Змаја Огњеног Вука исто колико се плаше и самог Бога.
У песмама дугог стиха, тематски оквири су исти, али су стилски поступци знатно другачији. У бугарштицама има песама са више испреплетаности митског и историјског, као и чешћег „призивања“ необичних бића и помагача. Код Валтазара Богишића има више песама које су везане за Змаја Огњеног Вука као што су: „Барбара сестра краља босанскога, краљ угарски и деспот.ук“, „Кад се.ук Огњени женио“, „Кад се свадио Огњени Вук и бан Пав’о Стријемљанин“, „Када је.ук Огњени одмјенио од копја краља босанскога“ и „Кад је.ук Огњени умро, шта је све наредио на самрти“.
Женидба Змај-Деспота.ука
Мили Боже, да чуда голема!
Подиже се Змај-Деспоте.уче
Преко мора Млетку Латинскоме,
Да он проси лијепу ђевојку
У некака бана од Млетака;
Он поведе дванаест катана
И понесе три товара блага,
Оде право у земљу Латинску.
А кад дође Млетку Латинскоме,
Лијепо га бане дочекао,
Гостио га за петнаест дана.
Но говори Змај-Деспоте.уче:
„Чујеш ли ме, бане Латинине!
,Ја нијесам дош’о пити вино,
.ећ просити лијепу ђевојку;
„Но ак’ хоћеш да смо пријатељи,
„Поклони ми ћерку за љубовцу.“
Па се маши руком у џепове,
Те извади од злата јабуку,
Уз јабуку хиљаду дуката,
Па их пружи бану Латинину.
Кад то виђе бане Латинине,
Он се скочи од земље на ноге,
Те се с.уком у лице пољуби,
А.ук бана у бијелу руку,
Па му даде од злата јабуку,
И даде му хиљаду дуката,
А бан.уку поклони ђевојку,
Када.уче испроси ђевојку,
А он оде свадбу уговарат’;
За дуго је.уче одгодио:
Од Ђурђева до Дмитрова дана,
Док отиде шеру Купинову
И покупи кићене сватове;
Па се.уче на пут отиснуо
Са његових дванаест катана,
А прати га бане Латинине,
Па је бане.уку говорио:
„О мој зете, Змај-Деспоте.уче!
„Када,.уче, по ђевојку пођеш,
„Ти поведи хиљаду сватова,
„Од хиљаде више ни једнога,
„Од хиљаде мање ни једнога;
„Па ти хајде, када тебе драго.“
Када чуо Змај-Деспоте.уче,
Оде.уче шеру Купинову.
А кад дође двору бијеломе,
Дочека га остарила мајка,
Па га пита мајка Анђелина:
„Што би, сине, у земљи Латинској?,
„Јеси л’, сине, љубу испросио?
„Не ће л’ стару одмијенит’ мајку?“
Оде.уче мајци говорити:
„Добро, мајко, у земљи Латинској,
„Јесам, мати, цуру испросио
„У онога бана од Млетака,
„И с баном сам свадбу угодио
„О јесени, када мене драго,
„Да поведем хиљаду сватова.“
Тек што.уче у ријечи бјеше,
Ал’ ето ти млада књигоноше,
Поклони се до земљице црне,
Вуку даде лист књиге сићане;
А кад.уче књигу проучио,
А он вели остарилој мајци:
„Ево, мати, књиге од ђевојке,
„Добро слушај, што ми ситна пише:
„“Господару, Змај-Деспоте.уче!
„“Ако скоро одеш сабирати,
„“Господару, кићене сватове,
„“Купи свата дванаест стотина
„“По избору бољег од бољега,
„“Свакога ћу, Вуче, даривати,
„“Даривати свиленом кошуљом;
„“А ђевери доброга јунака,
„“Јали брата, јали побратима;
„“Јера имаш грдна душманина,
„“Та у Босни Ђерзелез-Алију:
„“Нешто често за сватове пита,
„“Бојати се каке пријеваре
„“Од Турчина, да га Бог убије!“ “
Када.уче књигу проучио,
А он пита остарилу мајку:
„Шта ћу саде, моја стара мајко?
„Ал’ ћу слушат’ бана таста мога,
„Ал’ Росанду лијепу ђевојку?“
Вели Вуку остарила мајка:
„О мој сине, Змај-Деспоте.уче!
„Слушај, синко, лијепу ђевојку
„А и мене стару твоју мајку:
„Када станеш купити сватове,
„А ти зови, сине, у ђеверство
„До два брата, два Јакшина сина,
„Јакшић:Дмитра с нејаким Стјепаном;
„Јер су, сине, на боју јунаци,
„Ако тебе буде до невоље,
„Нека ти се у невољи нађу;
„Пиши, сине, лист књиге бијеле,
„Те је пошљи шеру Дмитровици
„Старцу Јању од старине кнезу,
„Нек ти пошље сина Милована
„Стари свате нек је пред сватове
„Нек поведе три стотине свата,
„Нек се знаду свати старосватски;
„Другу, сине, ситну књигу пиши,
„Те је пошљи ка Сибињу граду
„Куму твоме Сибињанин:Јанку,
„Нек ти и он у сватове дође,
„Нек поведе три стотине свата.
„Кад растуриш књиге на војводе,
„А ти тури са куле топове,
„Подај хабер по Сријему твоме.
„Те сакупи по избор сватове,
„Па кад, сине, покупиш сватове,
„А ти брзо хајде за ђевојку,
„Ти не чекај дана Дмитровога.“
Када.уче саслушао мајку,
А он скочи од земље на ноге,
Те довати дивит и хартију,
Ево.уче прву књигу пише
Ка бијелу граду Бијограду
На кољено Јакши капетану:
„Поочиме, Јакша капетане!
„Да ми пошљеш до два сина твоја,
„Сина твоја, побратима моја,
„Поочиме, мене у сватове,
„Да ђевери буду уз ђевојку.“
Другу.уче књигу написао,
Те је посла шеру Дмитровици
На кољено старцу Кузун-Јању:
„Старче Јањо, од Сријема кнеже!
„Оправи ми сина Милована,
„Да ми буде сватки старјешина,
„Нек поведе три стотине свата,
„Нек се знаду свати старјешински.“
Трећу.уче књигу написао,
Те је посла ка Сибињу граду
На свог кума Сибињанин-Јанка:
„О мој коме, од Сибиња Јанко!
„Како тебе ситна књига дође,
„Брже купи триста Угричића,
„Хајде мене, куме, у сватове,
„Да ти вјенчаш мене и ђевојку.“
Када.уче књиге оправио,
Он изиђе на бијелу кулу,
Баци с куле дванаест топова,
Хабер даде Сријем-земљи равној,
Саста му се шест стотин’ сватова
По избору бољи од бољега.
Мало било време постајало,
Ал’ ето ти два Јакшића млада
И са шњима дванаест делија,
Дочека их Змај-Деспоте.уче,
Коње води у арове доње,
А јунаке на бијелу кулу;
Тек што они за софру сједоше,
Ал’ ето ти сина Милована
Са његових три стотин’ Сремљана;
Тек што.уче свате дочекује,
Ал’ ето ти од Сибиња Јанка
И он води три стотин“ Маџара,
Те се саста сила и сватови
Украј Саве пред бијелом кулом;
Лијепо их дочекао Вуче,
Напоји их вином и ракијом,
А парани сваком ђаконијом.
Ту су тавну ноћцу преноћили,
А кад свану и ограну сунце,
Ударише јасни даулбаси,
А викнуше кићени чауши:
„Хазурала, кићени сватови!
„Далеко је Млетку путовати.“
Те се диже сила и сватови,
Отидоше у земљу Латинску.
Док дођоше Млетку питомоме
Б’јелу двору бана Латинина
Лијепо их бане дочекао:
Коње води у подруме доње,
А јунаке на бијеле куле,
За готове софре засједоше,
Пише вино за неђељу дана;
Па кад прође неђељица равно,
Тад’ викнуше кићени чауши:
„Хазурала, кићени сватови!
„Пријатељу, изводи ђевојку,
„Далеко је Сави путовати.“
Тек што они у ријечи бјеху.
На граду се отворише врата,
Изиђоше два банова сина,
Изведоше коња зеленога
Са сувијем окићена златом,
И на коњу Росанду ђевојку
Обасуту мрежом од бисера
Саврх главе до зелене траве;
Те зовнуше два Јакшића млада,
Ђеверима снаху продадоше,
На капију здраво испратише;
Но се врати Змај-Деспоте.уче
А са кумом од Сибиња Јанком
И Јањовим сином Милованом
И са шњима дв’је стотине свата,
Да дарује таста и пуницу,
А ђевери снаху одведоше;
Но кад.уче у повратак дође,
Сусрете га бане и баница,
Те одоше зета даривати:
Бан му даде калпак и челенку,
А баница диван-кабаницу
Искићену са сувијем златом,
Па ето ти два банова сина,
Дадоше му два мача зелена
Све у суво обливена злато;
Па ето ти слуге Милутина
И он носи златну купу вина,
Поклони је Змај-Деспоту Вуку.
Истом узе Змај-Деспоте Вуче,
Истом узе да попије вино,
Ал’ дотрча један од сватова,
На њему је седамнаест рана,
Носи десну у лијевој руку,
Како дође Змај-Деспоту Вуку,
А он.уку ‘вако проговори:
„Зло ти вино, Змај-Деспоте Вуче!
„Зло ти вино, а горе ти било!
„Удари ти сила у сватове,
„Чудна сила, Ђерзелез Алија
„Са његових триста Сарајлија,
„Погибе ти хиљада сватова,
„Од хиљаде један не остаде,
„До остала два Јакшића млада,
„Али их је љуто салетио,
„Салетио Ђерзелез Алиле,
„Љуто ти је Дмитра обранио,
„Но још бране лијепу ђевојку,
„До сад мислим да су изгинули.“
А кад зачу Змај-Деспоте Вуче,
Баци купу о мермер-калдрму,
С леђа баци диван-кабаницу,
А са главе тастова калпака,
Па привати вранцу за дизгине,
Окрену га пољу на капију,
А за њиме куме и старојко:
Кад изиђе.уче на капију,
А он пусти вранца аловита,
Одмах дође на поље широко,
Ђено Турчин свате исјекао;
Али стоје два Јакшића млада,
Јоште бране љепоту ђевојку
Од Турчина Ђерзелез-Алије;
Но кад Турчин.ука опазио,
Плећи даде бијегати стаде;
Но не даде.уче бијегати,
Сустиже га у по поља равна,
Удари га сабљом на довату
Те прос’јече рухо на Турчину,
Но Турчину ништа не науди;
Кад то виђе Змај-Деспоте.уче,
А он трже перна буздована,
Оде њега њиме ударати,
Не би ли га с коњем раставио;
Али Турчин ни хабера нема,
Веће врати суру бедевију,
А потеже сабљу оковану,
Да он Вуку одсијече главу;
Но му.уче сабљу дочекао,
Пребио је на три половине;
Но да видиш Ђерзелез-Алије!
Он потеже зелена гадара,
Оде ћерат’ по мејдану Вука,
Готово га надвладао бјеше;
Но то гледа лијепа ђевојка
Од оваца из зелене траве,
Па јој жао Змај-Деспота Вука,
Па му оде млада говорити:
„О јуначе, Бог те не убио!
„Зар не видиш, да си погинуо?
„На Турчину оклоп гвожђе има;
„Но ђе ти је стр’јела и тетива?
„Удри њега у чело јуначко,
„Ђе саставља самур и обрве,
„Те ћеш њега ласно погубити.“
То кад зачу Ђерзелез Алија,
Он не знаше што збори ђевојка,
Пак погледа у зелену траву,
Да он види, ко говори с Вуком,
А.ук трже стр’јелу и тетиву,
Те он гледа Ђерзелез-Алију,
Погоди га у чело јуначко,
Турчин паде у зелену траву,
Турчин паде, а Вуче допаде,
Сабљом ману, одс’јече му главу,
Увати му суру бедевију,
Па се натраг у сватове врати,
Те по пољу друштво покупио;
Докле Вуче свате избројио,
Ал’ му нема седам стотин’ свата,
Лијепо се дома оправише.
Кад дођоше шеру Купинову,
Угости их Змај-Деспоте Вуче,
Под’јели им свилене дарове,
Па одоше сваки двору своме,
А он оста с Росандом на кули
Извор: Национална ревија „Србија“, Викизворник