Вукашин Шошкоћанин је био комадант одбране Борова Села и народни херој Српске Крајине, који је трагично настрадао 15. маја 1991. под неразјашњеним околностима утопивши се Дунаву, јер је погођен снајпером…
БИОГРАФИЈА
Вукашин Шошкоћанин, од оца Милана, родио се у Борову Селу 24. јуна 1958. године. Ту је завршио основну школу, а касније се школовао за ветеринарског техничара. Крајем 1970-их се оженио и добио сина. Био је угледан домаћин са израженом националном свести. Волео је да чита српске епске песме, а читав Горски Вијенац је знао напамет да рецитује.
БОРБА ЗА ОПСТАНАК
У априлу 1990. Вуле Шошкоћанин је говорио да се Србима не пише ништа добро у Хрватској. Кад су специјалне полицијске снаге Хрватске напале национални парк Плитвице марта 1991. године, Вукашин Шошкоћанин је постао командант одбране Борова Села (највеће село у источном делу Хрватске). Тада су подигнуте и прве барикаде, а ветеринарски техничар Вукашин Шошкоћанин, припасује за појас свој приватни пиштољ, договара се са мештанима.
Од тог тренутка његови суграђани, али и сви други у Источној Славонији, Барањи и западном Срему, спремају се за одбрану своје нејачи, својих огњишта и живота од припадника МУП-а Хрватске који наоружани до зуба кидишу на људе само зато што су Срби.
Својим комшијама, али и свим другим Србима, Шошкоћанин поручује:
– „Бранићемо се како то доликује часним људима. Ми Срби никад нисмо нападали, нисмо убијали недужне људе, па вас молим да се коректно односите према својим комшијама Хрватима. Стање је ратно, ако сте ме изабрали онда ћете слушати моје наредбе. Ко буде малтретирао Хрвате – недужне комшије, судиће му ратни суд!“
Пре него што ће милитантна власт Хрватске – ХДЗ, почети са малтретирањем Срба, са нападима на њихова села, Вукашин Шошкоћанин је радио као ветеринарски техничар у Вуковару, али је био и радо виђен домаћин у селу. Још на формирању Српске демократске странке (СДС Јована Рашковића), у ствари на договору у Боботи, Вукашин Шошкоћанин је говорио:
– „Ми Срби смо гласали за комунисте (Савез Комуниста Хрватске), али нас је Ивица Рачан издао! Морамо формирати своју странку и свим легалним средствима борити се за своја права. Хоћемо да живимо као људи, нећемо да будемо национална мањина у својој земљи, на својој дедовини! Туђман срља у усташтво и верујте да ће доћи време да се латимо оружја.“
Старији су му касније говорили да је млад, да усташтво неће добити у замаху, да то неће дозволити Европа!
– „Био бих срећан да грешим. Ако грешим јавно ћу се извињавати.“ – одговарао је Шошкоћанин на критике.
На оснивачкој скупштини СДС Борова Села, тридесеттрогодишњак Шошкоћанин једногласно је изабран за председника месног одбора. Ништа наручито, говорио би Вукашин. Кад је хрватска полиција упала у Борово Село, на католички Ускрс, почела да малтретира окупљене грађане, Шошкоћанин, који је за хрватску власт већ био „србо-ћетник“, јер је угледан домаћин, схватио је да мира нема више. Мештани Борова Села подигли су барикаде, да би се заштитили од изнанадних упада хрватских полицајаца, док су загребачки медији то подругљиво назвали „Балван револуција“…
Онда су догађаји вртоглаво кренули. Боровоселци су сели за сто…
– „Ми се бранимо! Нападати нећемо нкога, али ко нас нападне спремни смо изгинути до последњег“…
Од тада је Шошкоћанин изван закона, за одстрел, за њега су затворени сви друмови. Чекале су га хорде наоружаних редарственика, наслађивали се причама како ће га клати и мучити…
ОДБРАНА БОРОВА СЕЛА
Хрватске полицијске снаге су 2. маја 1991. године имале задатак да упадну у Борово Село и „започну кавгу“, јер су дан раније хрватски полицајци заробљени, који су дошли да скину југославенску заставу са петокраком, и ставе хрватску заставу са шаховницом.
Тако да је у преподневним часовима 2. маја 1991. у Борово Село дошло два аутобуса из винковачке полиције, са јужне стране, из правца Боросвске цесте. Они су се изашли и одмах су кренули ка центру Борова Села, пуцајући на све живо. Чак су ушли у Дом здравља, где су тамошње пацијенте узели као таоце.
Мештани су успели да се организују, а одбрану је лично предводио Вукашин Шошкоћанин и дошло је до размене ватре у којој је погинуло два мештанина и 12 хрватских полицајаца. Касније око 15 сати је дошла колона тенкова ЈНА из Осијека да буде тампон зона и развади зараћене стране.
ПОГИБИЈА
Последњи пут Вукашин је прошао друмовима почетком априла 1991. а онда је једина веза са светом постала река Дунав и стари чамац. У том чамцу је несрећно завршио 15. маја 1991. око 10,30 часова враћајући се из „прека“, где је ишао да посети избегличке породице, да им пренесе поруке да су очеви, мужеви и браћа добро. Небо се тог јутра 15. маја 1991. проломило над Боровим Селом, туга завукла у сваку кућу. Из снајпера погоди метак Вукашина….
– Нема више нашег Вулета – говорили су тужно мештани.
Хрватске власти су измишљале приче како је виђен овде-онде… Дунав је после 20-ак дана избацио командантово тело. Сахрањен је како то доликује честитом човеку.
КОНТРАВЕРЗЕ
Када је погинуо Вукашин Шошкоћанин средином маја 1991. била је позната само информација да је погођен снајпером са вуковарске стране. Мислило се да су га убили хрватски паравојници (ЗНГ). Али, годинама касније након 2000. године, откривена је дуго чувана тајна да је руководство РДБ Србије наредило ликвидацију Вулета Шошкоћанина, јер су они тачно и знали када и како ће се превести чамцем до Борова Села.
Разлог за његову ликвидацију потиче од тога што он није био задојен шовинизмом, није био силеџија, није желео да малтретира и убија своје комшије хрватске националности.
НАРОДНИ ХЕРОЈ
За народног хероја, Вукашин Шошкоћанин је проглашен 25. септембра 1991. године у Белом Манастиру, на седници Народне Скупштине САО Источне Славоније, Барање и Западног Срема. У Борову Селу, на месном гробљу му је направљена и спомен плоча, на којој између осталог пише:
„И сада када гледам Борово,
рођено моје село,
браћу, сестре и српске борце
моје битке бију жестоко,
поносно дижу чело,
и српске заставе високо
и тврдо на српској земљи стоје“.
Преузето са: