ЗАБОРАВЉЕНЕ СРПСКЕ ВОЈВОДЕ

Четништво има дубоке традиције код Срба и настало је у борби против Турака. Свака песма која почиње стихом: “ ‘Сакупи се једна чета мала’… је четничка. И хајдучке и ускочке песме су четничке. Титоизам замењује реч ‘четник’ бугарском речју ‘комита’. Четништво је своју оштрицу окренуло како где: у Херцеговини против Турака, у Македонији против Турака, туркофилских Шиптара и бугарских четника ВМРО. Тако је било и у Балканским ратовима 1912/13. године, док је у Првом светском рату са којим ћемо завршити наше причање, четништво окренуто против Аустрије. Већина четника, чије ћемо портрете донети, славно су изгинули, многи су живи изгорели. У четничко-партизанске међусобице у Другом светском рату нећемо улазити, јер српске међусобице бацамо кроз прозор

 

 

JОВАН СТОЈКОВИЋ, ВОЈВОДА БАБУНСКИ: БОРБА ЗА ДЕСНУ ОБАЛУ ВАРДАРА

 

Рођен као Јован Стојковић, надимак је добио по планини Бабуни, у Македонији. Живео је 42 лета (1878-1920). Почео је да иде у школу тек у десетој години, затим га је отац одвео у Велес, који је био бугарска тврђава у Македонији. Учио је нешто бугарске школе. Завршио је четири разреда. Дошао је у Београд, у гимназију и учио годину дана, па прешао у богословско-учитељску школу, отворену за Србе из Турске. Затим је опет нешто учио у Ваљеву, тамо завршио нижу гимназију, па учитељску школу у Нишу и Београду. Постао је српски учитељ у Тетову (западна Македонија је и данас етнички српска, уколико је словенска, као што је источна Македонија и данас етнички бугарска). Против војводе Бабунског одмах се дигла ВМРО. Имао је више сукоба са њима и заједно са војводама Глигором Соколовићем из околине Прилепа, Тренком Тујановићем, Јосифом и Михаилом из Брода, Долгачем, Василијем Трбићем и Ценом Марковићем очистио је десну обалу Вардара од бугарских чета или ВМРО-а. Треба знати да су ове борбе биле страшне, на нож. Да је годишње гинуло у Македонији по две хиљаде српских, бугарских или грчких четника. (Бугарски четници су исто тако били велики јунаци).

Када је 1908. године у Турској извршен преврат и када су дошли на власт Младотурци, прогласили Устав и опште помирење, војвода Бабунски је неко време прекинуо четовање. Међутим, балкански чир се није могао лечити фразама. Младотурци су ухапсили војводу Бабунског али је успео да побегне у Србију, одакле је 1912. на челу српске војске састављене од елитних четника прошао Балкански рат од Куманова до Битоља. Исто тако се истакао и на Солунском фронту и добио највиша српска и француска војна одликовања. Умро је у Велесу где му је између два светска рата подигнут споменик.

ИЛИЈА ТРИФУНОВИЋ – БИРЧАНИН : РАНА НА СИВОЈ СТЕНИ

 

Рођен је у Тополи 1877. Већ 1906. године отишао је са војводом Петком, у Македонију и четовао по Скопској црној гори, а затим са војводом Вуком четовао по Куманову и тамо остао до Балканских ратова (1912/13). Прошао је све ратове од 1912-1918. Ујесен 1916. на Сивој Стени погођен је у руку, која је морала да буде ампутирана.

УБИСТВО СМАИЛ-АГЕ ЧЕНГИЋА 1840, НА МЉЕТИЧКУ (ДРОБЊАК)

Ово је највећи успех херцеговачких четника. Породица Ченгић је владала Гацком, Пивом и Дробњаком, крајем 18. и почетком 19. века. Смаил-ага је био јунак и у борби на Граховцу 1836. предводио је турску коњицу. Ту су исечени Граховљани и Староцрногорци у Челинском потоку. Турци су посекли 70 српских глава, између осталих, рођеног брата владике Рада, Јока или Јована и још неколико Петровића. Ова победа је још више разнела Смаил-агину славу, али његова самртна година је 1840. када је дошао у Дробњак да купи харач. Пре тога дробњачки прваци, њих 12, на тајном састанку у манастиру Подмалинском, по једнима, или у кули Чупића на Добријем Селима, по другима, договорили су се да га убију. Ово су саопштили Цетињу у писму Његошу које је понео Мушо Церовић. Исто тако Дробњаци су позвали у помоћ Морачане. Владика Раде се обрадовао и обећао Дробњацима помоћ у војсци и оружју. Владика Раде је тражио од морачког првака, војводе Мине Радовића да помогне Дробњацима да смакну Ченгића.

Ченгић је кренуо са 500 људи из Липика у Дробњаке. Војска му је била углавном на коњима и имао је нешто слуга поред себе. Успут је чинио уобичајена насиља, док су Дробњаци гледали да га намаме близу Мљетичка где су живели њихови ускоци и где су били Морачани. Ченгић је пристао да дође на Мљетичак у пратњи ондашњих чувених турских јунака: Ахмета Баука, Елеза Ђечевића и Оџа Мушовића из Никшића, који је тада био турска варош. А од Дробњака, ту су били кнез Хамза, војвода Шујо Караџић и Филип Жугић. Новица Церовић, један од главних завереника, отишао је да скупи ускоке и Морачане. Ченгић се бојао Дробњака, па је са Ахметом Бауком, кнезом Хамзом и војводом Шујом, људима којима је веровао, одређивао страже. Око шатора била су три Србина, одличне нишанџије, са наређењем да убију Ченгића чим се појави Новица Церовић са ускоцима и Морачанима. Напад је почео у један сат после поноћи 23. септембра по старом календару. Турци уплашени, а Ченгић је викао тражећи коња: „Брњаша ми!“ Пао је погођен из пушке, Дробњаци и Морачани су посекли Турке – 81 турску главу. Турске главе су однесене у Тушину и Морачу, а Ченгићеву главу однели су на Цетиње владици Мирко Алексић, Новица Церовић и још неколико ускока. Догађај је опеван у српским песмама.

Ченгић је био средњег раста, широких прсију и леђа, црвен у лицу и пегав. Имао је црвену косу и браду коју је округло шишао, оштар поглед и, што је чудно за Турчина, само једну жену и са њом седморицу синова од којих су најзнатнији Мехмед-бег и Дервиш-бег или Дед-ага, касније паша. Његош је писао да је Смаил-ага имао већи ауторитет у тим крајевима од свих других паша и везира.

 

ЛУКА ЋЕЛОВИЋ – ЧЕТНИЧКИ ФИНАНСИЈЕР

Рођен је 1854. године у Требињу. Учио је нешто мало школе у Требињу, Бањалуци и Брчком. Дошао је у Београд са 18 година где је шегртовао и учио се раду и стицању. Вратио се у родну Херцеговину 1875. да би учествовао у тамошњем устанку против Турака. Идуће године учествовао је у Српско-турском рату, а после ратовања окренуо се трговини и стицању. Једва писмен и самоук, он је од Београдске Задруге, направио банку и предузеће првога реда. По нечему је личио на Цинцарина, шкрт према себи, није жалио новац за српске националне циљеве. Његовим новцем слати су четници из Србије у Македонију. Бугари су то приметили и осудили га на смрт, али атентатори нису успели да се пробију до Београда.

Године 1903, заједно са др Милорадом Гођевцем и генералом Јованом Атанацковићем, формирао је средишњи четнички одбор за ослобађање Старе Србије и Македоније од Турака. Сам др Гођевац признаје да од целог овог посла не би било ништа, да Лука Ћеловић није давао годишње за опремање чета 40 до 50 хиљада динара. (Сетимо се да је тадашњи српски динар имао златну подлогу, а колико је динар био скуп сведочи индиректно и Стеван Сремац, који на једном месту бележи да је за ноћну седељку елите српских писаца у београдској кафани „Дарданели“ било довољно 30 динара).

Ћеловић је оставио иза себе српском народу, односно Универзитету 50 милиона динара и дивну палату у центру Београда.

ЈОВАН ЦВЕТКОВИЋ, ПОЗНАТ КАО ЈОВАН ДОЛГАЧ – ХАПШЕН ОД СВОЈИХ, УБИЈЕН ОД БУГАРА

Извори га описују као побуњеног роба који је своју мржњу према Турцима пренео на све муслимане. У четнике је отишао са преко 45 година. Једино је слушао војводу Глигора Соколовића. „Он је био једини ауторитет пред којим се Стрико Долгач клањао.“ Када је почео Први балкански рат у четнике се јавио један Србомуслиман из Босне. То Доглачу никако није улазило у главу, да неко буде муслиман и Србин. Наваљивао је да убије овог младића, који је за њега био Турчин. Због овог и сличних поступака и поред великих заслуга, хапшен је од наших власти. Убили су га бугарски четници у јесен 1915. у родном селу Долгајец. (Кичево)

ЏЕРВИНАЦ – МИХАИЛО РИСТИЋ, МАЈОР И ВОЂА ЧЕТНИЧКИХ ЧЕТА

Значајан је због тога што је у мајској завери против последњег Обреновића, Александра, лично убио из пиштоља, краља и краљицу Драгу. Умро је 1915. у Африци близу Бизерте. Корени из једног села близу Сврљига.

ЈОВАН ГРКОВИЋ – ГАПОН: МОНАХ С ПУШКОМ

Рођен је у Призрену. Завршио је живот у 33. години у Куманову. Необичан живот за једног четника: Учио је призренску богословију, замонашио се, отишао у Хиландар где се сукобио са грчким и бугарским калуђерима и није могао да остане у Светој Гори. Једва се вратио у родни крај и постао четник што је био до своје смрти. Погинуо је у борби пред Кумановом 1912. Добио је име Гапон по једном контроверзном руском политичару са почетка овога века.

СПАСА ГАРДА, ЧЕТНИЧКИ ВОЈВОДА ИЗ ЈЕДНОГ СЕЛА БЛИЗУ ПРИЛЕПА

Мајстор је за тајне поверљиве ствари. Путовођа је првих чета из Србије у Македонију. Учествовао је у свим главним борбама на левој обали Вардара. Тамо је ломио бугарску тајну организацију и рушио турску управу. У Првом балканском рату он је, заједно са војводом Вуком, у првим редовима српске војске. Рањаван је али није хтео да иде у превијалиште. На челу своје чете ушао је у Прилеп и тамо погинуо крајем 1912. Сахрањен је у Прилепу.

МИЛОРАД ГОЂЕВАЦ, ЛЕКАР И ЧЕТНИЧКИ ИДЕОЛОГ

Рођен је у Ваљеву, гимназију је завршио у Београду а медицину у Бечу. Службовао је у Књажевцу и Београду. Дошао је у додир са Старосрбијанцима и Македонцима и видео да им нема спаса, већ да крену оним путем којим су Бугари раније пошли: слање чета у Македонију. Већ 1904. пошла је прва чета из Београда под вођством војводе Анђелка. Изгинула је. То је изазвало миротворску буну у Београду. Београдска штампа је напала доктора Гођевца и другове да шаљу људе на кланицу, али пошто је живот под Турцима био несносан, четнички покрет је те исте године, стао на ноге и чете за четом су ишле у Стару Србију и Македонију. Уистину бити четник тада, значило је потписати сопствену умрлицу, јер није било лако пробити турско-албанско-бугарски етнички сендвич мржње.

ДАМЊАН ГРУЈЕВ, БУГАРСКИ ЧЕТНИК, ЈЕДАН ОД ОСНИВАЧА ВМРО-А

Рођен је у Смиљеву близу Битоља. Као дечак дошао је у Београд на школовање. Био је питомац Друштва Свети Сава где је лепо примљен. Пера Тодоровић, власник Малих Новина дао је својој штампарији име „Смиљево“ по родном селу овог конвертита, који је од србофила постао србождер. Дамњан Грујев је у Београду, пао под утицај бугарске тајне пропаганде и одвучен у Софију. Тамо је учио нешто учитељске школе. Као бугарски четник сукобио се са српском четом поречког војводе Мицка Крстића. Чета Дамњана Грујева била је разбијена, он је заробљен и по четничком обичају војвода Мицко требало је да га стави под нож, али му је поштедео живот под условом да више не долази у Западну Македонију и да не напада Србе. Грујев се вратио у Бугарску и реч донекле држао до 1906, када је ишао у инспекцију и ревизију бугарских чета. Турци су му ушли у траг и убили га са два четника који су га пратили. Грујев је погинуо млад са 35 година.

БРАНИВОЈЕ ЈОВАНОВИЋ, ВОЈВОДА БРАНА: СМРТ У ПЛАМЕНУ

Рођен је близу Пожаревца а погинуо 1905. у кумановском крају у 22. години. Завршио је основну школу, затим гимназију у Београду и Шапцу, потом Војну академију. Био је међу првим четницима који су прешли границу. Био је у борби на Челопеку, храбар, популаран, умео је с народом. Погинуо је овако: Он и његов друг Богдан-Хајнц Југовић затекли су се у селу Петраљци. Неко их је пријавио Турцима. Они су их опколили. Четници су се затворили у две куће које су Турци запалили. Војвода Брана и његови четници су изгорели у њима.

 

Његови посмртни остаци извучени су сутрадан испод рушевина и сахрањени поред Петраљичке цркве, а њихова смрт дуго је опевана у народу. Између два рата био је популаран позоришни комад „Војвода Брана“ и често је игран у Јужној Србији, како се онда звала Македонија.

ИЛИЈА ЈОВАНОВИЋ, ВОЈВОДА ПЧИЊСКИ: ШЕФ ЧЕТНИЧКОГ ШТАБА

И он је живео јако кратко, 36 година. Школовао се у Врању, Параћину, Крагујевцу и јако тешко је боловао. Био је међу првим четницима на Козјаку заједно са војводама Довезенским, Крстом Прешевским, Спасом Гардом, Ђорђем Скопљанцом, Ристом Стареским и Ранђелом Скопљанчетом. Војвода Пчињски је био шеф штаба српских четничких група. Ишао је из битке у битку док 1912. није пао у кревет. Умро је у Београдској војној болници, у часу када је српска војска освојила Битољ и избила на Јадранско море.

ДОВЕЗЕНСКИ, ЈОВАН СТАНОЈКОВИЋ: ВОЈВОДА НАД ВОЈВОДАМА

Рођен је у селу Довезанци близу Куманова. Основну школу учио је у манастиру где се још учило на старословенском. Затим је прешао у Србију и учио гимназију коју је напустио због сиромаштва и завршио богословско-учитељску школу. Био је учитељ у родном крају. Године 1904. ушао је у српску четничку организацију. Има посебно име међу четницима. Велики ауторитет. Њега су слушале све четничке војводе и четовође. Довезенски је створио српску тајну организацију на левој обали Вардара. Учествовао је у оба Балканска и Првом светском рату. Он је име сам по себи.

ЉУБОМИР ЈОВАНОВИЋ – ЧУПА, УРЕДНИК ЧЕТНИЧКОГ ЛИСТА “ПИЈЕМОНТ“

Рођен је близу Ужица 1877. Умро је од рана у Балканском рату 1913. у Скопљу.

Основну школу је завршио у родном крају, а гимназију у Београду, послужујући и мучећи се. Уписао је права и већ на почетку студија стао је у ред најборбенијих омладинаца. Оптужен као вођа мартовских великосрпских демонстрација морао је да побегне из Србије. Пребегао је чамцем ноћу за Земун а одатле у Беч. Вратио се после мајског преврата. Затим је отишао у чету Бацете Рујанца. Био је у штабу. Учествовао је у више борби, а после Бацетине смрти наставио је студије и завршио права у Београду. Затим је боравио у иностранству а када је покренут „Пијемонт“, као члан удружења „Уједињење или Смрт“, постао је директор листа. Када је почео рат оставио је редакцију и отишао на фронт. Рањен у колено, заразио се у болници колером и умро. Сахрањен је у Скопљу, али је касније тај део гробља преоран. Тако да се не зна његов гроб.

СТЕВАН ВЛАДИСЛАВ КАЋАНСКИ, НАЦИОНАЛНИ ПЕСНИЧКИ ИДЕОЛОГ

 

Једини је од поменутих личности доживео старост. Живео је 70 лета. Рођен је у Србобрану, у Бачкој, а погребен у Београду. Назван је Стари Бард. Гимназију је учио у Сремским Карловцима и Сегедину а права и Загребу. Студије је прекинуо 1848. када су Мађари ударили на Србе у Војводини. Већ тада се прославио патриотском песмом „Ноћница“. Касније је завршио права, преселио се у Србију, био је професор и уређивао новине. Последњих 12 година живота по занимању је био Србин.

Многе његове песме постале су незваничне српске химне. Као што су: „Хеј трубачу, с бојне Дрине“, „Са Авале ор’о кликће“, „Краов Лаз“, „На Србобрану“, „Где је српска Војводина“, „Ој облаци мутна ока“…

КОМИТЕ: ГАВРИЛО ПРИНЦИП ЈЕ БИО ОЧАЈАН КАДА СУ МУ РЕКЛИ ДА НЕ МОЖЕ У ЧЕТНИКЕ

Од 1903. године у Србији почиње комитска или четничка акција. У њу хрли омладина из целог Српства. Навешћемо само неке: млади Личанин П. Момчиловић дошао је у Београд и погинуо на Гуглину 1905. Милош Свилар, исто Личанин, напустио је права у Бечу и отишао у четнике. То је исто урадио и Љубиша Врсаровић из Сплита; М. Суботић гимназист из Шапца извршио је самоубиство кад га због слабог здравља нису примили у четнике. Београдска полиција вратила је масу гимназијалаца који су кренули у четнике, у њихова родна места. Гаврило Принцип је био очајан када су му 1912. рекли да није способан да буде четник. Два дечака погинула су 1914. на Дрини против Аустрије. Први је Србомуслиман Ризван Сафо а други Пера Петковић – Ћела.

МИЦКО КРСТИЋ, ЧЕТНИЧКИ ВОЈВОДА: РОБИЈАО 17 ГОДИНА, ПОМИЛОВАЊЕ ОДБИО РЕЧИМА – ЈА НИСАМ БУГАРИН

 

Рођен је и погинуо у Македонији. Пореклом је из околине Охрида. Још у младости је четовао против Турака и Арнаута. Затим се борио против Бугара који нису имали пролаз у његовом Поречу. Турци су га ухватили на превару и осудили на доживотну тамницу. Робијао је 17 година. Помилован је као Бугарин и одбио помиловање речима: „Ја нисам Бугарин“. После две и по године је помилован – али као Србин.

Одмах је отишао у четничку мајку – гору. Створио је чету и заробио чувеног бугарског војводу Дамњана Грујева и поклонио му живот.

Када су стигле младе четничке снаге Глигор Соколовић, војвода Бабунски и Довезенски, војвода Мицко је као стар човек отишао на одмор у Србију. Живео је три године у Крагујевцу и Пожаревцу. Вратио се у Македонију. Убили су га Турци између Кичева и Брода.

ЛАЗАР КУЈУНЏИЋ, ЧЕТНИЧКИ ВОЈВОДА: УМРО ПУЦАЈУЋИ И ПЕВАЈУЋИ, ИЗДАО ГА ШИПТАР КОЈИ МУ ЈЕ ДАО БЕСУ

Рођен је у Старој Србији у селу Ораховац близу Призрена. Погинуо је (изгорео) у Великој Хочи у истом крају. Основну школу је завршио у родном месту. Богословско- учитељску школу у Призрену. Био је учитељ у Призрену и Кичеву. Био је у чувеној борби на Челопеку када су четници разбили Турке. После тога није хтео да бежи у ондашњу Србију него је са војводом Саватијем и Живом Миловановићем четовао по Старој Србији. На Спасовдан је њихова чета осванула у Великој Хочи. Примио их је Арнаут Лања Укин и дао им бесу (реч) да им се ништа неће десити у његовој кући. Одмах је обавестио Турке у Ораховцу који су их опколили. Запалили су кућу. Умрли су мушки до краја, пуцајући и певајући четничке песме. Турци су довели мајку Лазареву да позна сина али је она стегла срце и није га тобож препознала да би спасла село и породицу.

Између два светска рата Лазар Кујунџић је слављен као највећи јунак. Ушао је у књижевност и кнез Иво Војновић написао је „Лазарево Васкрсење“; а Милосав Јелић, Мајка Кујунџића“…

РАДЕ МАЛОБАБИЋ: СТРЕЉАН СА ПУКОВНИКОМ АПИСОМ

Србин из Хрватске, из једног села поред Топуског. Био је трговац, агент осигуравајућег друштва, суђен је са 53 српска првака у Загребу, почетком овог века као „великосрпски националиста“ и човек који има тајне везе са Београдом.

Када је Аустрија напала Србију 1914. Малобабић је илегално прешао у Србију, где није примљен широких руку јер се сумњало да је аустријски ухода. Био је затворен у Нишу годину дана, али га је 1915. извукао из затвора пуковник Апис и повео са собом. Био је на Солунском фронту до 1916. и поново ухапшен под оптужбом да је хтео да убије престолонаследника Александра. Осуђен је на смрт са Аписом и стрељан 1917. године.

ЦЕНЕ МАРКОВИЋ, ЧЕТНИЧКИ ВОЈВОДА: БУГАРИ МУ ЗАПАЛИЛИ И КУЋУ И СЕЛО

Рођен је у околини Тетова 1864. До своје 15 године живео је у родном месту. Затим је печалбарио у Бугарској и Русији. У Русији је завршио подофицирску школу и тамо био војник па се опет вратио у Бугарску. Живот у тој земљи није деловао на његову националну свест. Он је био и остао тетовски Србин. Када је ВМРО почео да бугаризује Македонију, пришао је српским четницима и постао војвода Цене. Војевао је на левој обали Вардара. Када је почео Први балкански рат, он је као претходница, порушио турске карауле на Мердарима, што је доказ да су четници увек бацани на најтежа места. У почетку Првог светског рата тукао се у Београду против Аустријанаца, затим је послат у свој крај да контролише рад тајне бугарске организације. Приликом слома Србије 1915. Бугари су га напали код Тетова, убили коња под њим. Остао је жив и пешке је прешао Албанију. Био је на Солунском фронту и доживео ослобођење. У пролазу се у Битољу оженио, али је морао да напусти жену и да иде са војском даље на север. Када су се смириле ратне страсти вратио се кући и затекао праву пустош. Бугари су му запалили кућу. Пожар се раширио и изгорело је цело село које се звало Јелошник.

МИША АЛЕКСИЋ МАРИНКО: ЧЕТОВАО СА ВОЈВОДОМ ТАНКОСИЋЕМ

Рођен је у рашком делу Старе Србије. Побегао у ондашњу Србију, у Куршумлију. Завршио је подофицирску школу. Четовао је од 1905, а 1908. је спремао чете за Босну заједно са војводом Танкосићем. Био је велики јунак у свим ратовима од 1912-1918. Умро је од исцрпљености у Банату, у тадашњем Великом Бечкереку, данашњем Зрењанину.

ДОКСИМ МИХАИЛОВИЋ, ЧЕТНИЧКИ ВОЈВОДА: СМРТ НА КУМАНОВУ

Рођен је у околини Тетова. Богословско-учитељску школу завршио је у Призрену. Био је учитељ у родном крају до 1904. Учествовао је у боју на Челопеку који је био славан по великој победи. Затим је отишао на Свету Гору и био управник имања манастира Хиландара. Поново се вратио у Македонију и оженио. Био је управник српске школе у Ђевђелији. Затим је трговао по Грчкој и Малти. Грчки и турски језик је говорио од малена а научио је и арапски и италијански. Када је почео Балкански рат одмах је основао чету и прикључио се војводи Вуку, као претходници српске армије. Тукао се против Турака на Козјаку. Погинуо је другог дана Кумановске битке. Сахрањен је на једном брду изнад села Младо Нагоричане.

ПЕКО ПАВЛОВИЋ, ВОЈВОДА ЧЕТНИЧКИ: НАПУСТИО ЦРНУ ГОРУ ЗБОГ СУКОБА СА ВУКОТИЋЕМ

Корени из Црне Горе. Прочуо се 1875, приликом устанка херцеговачких Срба против Турака када је организовао црногорске и херцеговачке чете. Истакао се у бици у Вучјем Долу где су сатрвени Турци. Морао је да напусти Црну Гору због сукоба са књазом Николом и војводом Петром Вукотићем и оде у Бугарску где је са опозицијом Радикалне странке спремао упад у Србију и свргнуће краља Милана. Од свега овога није било ништа. Вратио се у Црну Гору где је и умро живећи крајње повучено, јер поред књаза Николе, ни једно цвеће није могло да цвета.

КОСТА МИЛОВАНОВИЋ – ПЕЋАНАЦ, ПОЗНАТИ ЧЕТНИЧКИ ВОЈВОДА: ВОЂА ТОПЛИЧКОГ УСТАНКА

Србин је, родом из Метохије, који је од арнатуских насиља склонио главу у Топлицу, а и касније је ишао класичним четничким путем: подофицирска школа, улазак у четничку организацију, упадање у Стару Србију и Македонију са четама и борба против Турака. Умео је са Шиптарима и са њиховим вођом Исом Бољетинцом, у његовој такозваној влади био је војни командант. У историју је ушао по Топличком устанку 1917. када се Јужна Србија дигла против Бугара (Бугари и тада и сада уче да у Јужној Србији живе Моравски Бугари, а док су владали Јужном Србијом од 1915 – 1918. чинили су невиђене зулуме: побили су све школоване Србе, избацивали „ић“ из презимена са гробаља и из цркава. Петровићи су постали Петрови, деца у школи учила „Аз см Булгарин“, почели су да регрутују Србе за бугарску војску. На ово је Јужна Србија одговорила Топличким устанком 1917, који су повели четници Коста Војиновић и Коста Пећанац, који је авионом долетео из Солуна за Топлицу.

После слома устанка одржао се крстарећи Копаоником, Херцеговином и Црном Гором до доласка српских трупа из Солуна. После успостављања Краљевине СХС борио се против сепаратиста Мехоњића и Бошковића у Новопазарском санџаку.

ВОЈИН ПОПОВИЋ – ВОЈВОДА ВУК: МИСЛИО ЈЕ ДА ГА МЕТАК НЕ БИЈЕ

Једно је од првих четничких имена и једини четник који има споменик у центру Београда. Рођен је у Старој Србији, у Сјеници и тамо је завршио три разреда основне школе, али је породица морала да бежи у ондашњу Србију па су се Поповићи доселили у Крагујевац. Тамо је довршио основну школу и шест разреда гимназије. Потом је завршио војну академију. Био је у чувеној Челопечкој бици и то му је било ватрено крштење. Четништву се посветио до смрти. У оба Балканска рата био је у првим редовима. Био је страх и трепет како за Турке тако и за Бугаре. У Првом светском рату његови четници заустављали су читаве аустроугарске дивизије. На Солунском фронту добио је најопаснији војни положај према Бугарима. Мислило се да му зрно не може ништа али га је убио један Бугарин који је бежао од његових четника. Окренуо се, препознао га и погодио у срце. Остали четници су наставили да гоне Бугаре, а његових осам старих четника понели су га до вечног пребивалишта. Српској војсци објављена је његова смрт посебном наредбом. Године 1923. војвода Вук је свечано донесен из Македоније у Београд и сахрањен на Новом гробљу.

САВАТИЈЕ МИЛИЋЕВИЋ МИЛОШЕВИЋ: СПРЕМАН ЗА АТЕНТАТОРА

Право презиме Милићевић Милошевић али је познат као Саватије. Потиче из Студенице. Био је преке нарави. Оптужен је да је убио среског начелника и побегао је у Арнаутлук (Косово). Нашао је уточиште код арнаутског првака Мула Зеке. У Србију му није било повратка за време Обреновића, па је опозиција смислила да Александра Обреновића и Драгу Машин убије Саватије. Да тајно дође из Земуна у Београд, ускочи у кола краљевског пара и убије их. Саватије није знао за страх и био је спреман за ово, али завереници су у међувремену убили краља и краљицу. Саватију су била отворена врата Србије. Био је на Челопеку. Погинуо је у Великој Хочи заједно са Лазаром Кујунџићем и друговима. Издао их је Арнаут који им је обећао гостопримство.

ГЛИГОР СОКОЛОВИЋ: УБИЛИ ГА КАД ЈЕ СЈАХАО, ВОДЕ ДА СЕ НАПИЈЕ

Србин је из Македоније из једног села код Прилепа. У младости је био бугарофил али када је бугарски устанак сломљен 1903. Глигор је презимио у Београду где се упознао са идеолозима четничког покрета, доктором Гођевцем и другим и постао четник. Створио је чету и повео је у родни прилепски крај. Тукао се против бугарских чета. Очистио је од њих: прилепски, кичевски, велешки и поречки крај. Када је дошло до Младотурске револуције у Македонији и завладало привремено примирје Младотурци су Србе обасули почастима. Али, касније су променили политику и окренули се против Срба. Војводу Глигора су убили Турци тако што су му тобож дали пратњу да би био сигурнији. Убили су га када је сјахао поред једне чесме да се напије воде. Његов најстарији син Андон погинуо је као српски добровољац у Првом балканском рату.

ВОЈИСЛАВ ТАНКОСИЋ: АПИСОВ ПОВЕРЕНИК И АГЕНТ, ИЗ ГРОБА ИСКОПАН

Пореклом је из Тамнаве близу Ваљева. Завршио је шест разреда гимназије и војну академију. Још од ране младости показивао је високу националну свест и стекао поверење доктора Гођевца и других четничких првака и, као тајни агент, отишао прерушен у Македонију, да проучи терен и људе за будуће четничке акције. Као Аписов повереник стрељао је 1903. браћу краљице Драге, Николу и Никодија. Са војводом Саватијем био је у чувеној Челопечкој бици. Њему су се обраћали Младобосанци, Гаврило Принцип и другови и он им је дао оружје за њихове акције. Извори говоре да се забављао тако што би куршумима скидао јабуке са глава својих четника. Једанпут су прелазили преко Савског моста и кад им је наредио да скоче сви су скочили.

Био је суров и одважан. Хапшен је од наших власти када је Гаврило Принцип убио Фрању Фердинанда. Све му је опроштено када је Аустрија напала Србију, јер су четници Воје Танкосића и Јована Бабунског, спречили да већ прве ноћи рата Београд падне у аустријске руке. Затим се борио на Дрини. Његов одред се повлачио последњи као заштитница пред Аустријанцима и Немцима и ту негде код Великог Поповића је смртно рањен. Живео је још два дана. Умро је у Трстенику. Када су Аустријанци освојили овај град ископали су га из гроба да се увере да је заиста мртав, а хрватски, мађарски, бугарски и аустријски листови пуни среће доносили су на првим странама слике мртвог Танкосића извађеног из гроба. Поново је сахрањен и тамо лежао до 1923. када су га мајка и другови пренели у Београд и са највећим почастима сахранили на Новом гробљу.

ВАСИЛИЈЕ ТРБИЋ: НАЈСТРОЖИ ЧЕТНИЧКИ ВОЈВОДА

Србин из Славоније из Бијелог Брда код Даља. Школовао се у родном крају затим у Србији. Хтео је да буде монах у Хиландару. Тамо су 1902. убијени неки грчки калуђери и он је морао да бежи из Свете Горе. Напустио је монаштво и одао се четништву. Учествовао је у свим главним четничким биткама. Необично строг и прек, суров чак и за четничке појмове и у томе подсећа на Павла Ђуришића. У Трбићевој чети била је гвоздена дисциплина. Године 1906. пуцао је у једног четника, свог побратима и тешко га ранио, али су ипак остали најбољи пријатељи. За време Првог светског рата авионом се спуштао у позадину аустријске, немачке и бугарске војске. Остајао је на терену по пола године и враћао се у Солун са извештајем о непријатељу. Добио је од краља Александра Карађорђеву звезду са мачевима. После Балканских ратова, населио се у Велесу и за време бугарске владе (1915-1918) Бугари су му убили оца.

КОСТА ВОЈИНОВИЋ, ЧЕТНИЧКИ ВОЈВОДА: САМОУБИСТВО ПОСЛЕДЊИМ МЕТКОМ

Завршио је шест разреда гимназије и трговачку академију у Бечу. Имао је шпедитерску радњу у Врању, ту је дошао у додир са четницима и везао се за њих. После Балканских ратова разгранао је посао по Солуну, Ђевђелији и Косовској Митровици. Тако је и упознао Косово одакле је старином. Године 1914. борио се против Аустријанаца на Ади Циганлији, на Дрини и Власини. Остао је у Србији за време окупације и био прави вођа Топличког устанка. Бугарима су требале три дивизије да га угуше. Устанак је био у пролеће а Коста Војиновић се одржао до зиме. У ноћи између 9/10. децембра заноћио је у млину близу села Гргура са пет другова. Ту су их Бугари опколили али нису смели да их нападну ноћу, већ су сачекали појачање па су напад извели ујутру. Борба је трајала цели дан. Сви четници су погинули а Коста Војиновић је последњи метак оставио за себе. Пре смрти написао је и писмо у којем је тражио да буде сахрањен на месту погибије. Тако се и догодило, а после Првог светског рата његове мошти свечано су пренете у тамошњу црквицу код села Гргура.

СРПСКА ЗАПАДНА МАКЕДОНИЈА

Рецимо и то да су српске чете у почетку биле образоване од мештана и просвећенијих људи. Чете су опремане у Београду, Врању, Лесковцу и Нишу а одатле пребациване у Стару Србију и Македонију. У четама је још била и омладина из Србије, Западне Македоније, Босне, Војводине, Херцеговине, Славоније, Лике, Словеније и Далмације. Већина чета била је различита: бројале су од четворице до 50 људи. На челу си биле војводе. Дисциплина крута – непокорност и неверство значило је смрт. Чете су биле наоружане разним пушкама: од мартинки до репетирки. Комитске бомбе биле су исто тако различите. Од примитивних кутија за конзерве до најсавршенијих бомби-торпеда. Четници су били обучени тако да не одударају од локалног миљеа: у сељачком оделу од белог или сурог сукна са доколеницама до опанака са уским чакширама и џемаданом, са официрском пелерином и шубаром – калпаком са двоглавим белим орлом. Нису смели дирати у туђе имање и туђ образ. Турци су на српске чете нерадо ударали ако је био подједнак однос снага. У сукобима су се четници боље показали као стрелци од турских војника, али су Турци имали митраљезе и топове и њима гађали четнике када би се затворили у куле, манастире или обичне куће. Пре Првог балканског рата у Врању су се скупили четници из свих крајева: 160 у Врању и 40 на Козјаку са војводама Бабунским Ћелом, Долгачем Трпком, Данетом, Ванђелом, Доксимом и Цакићем; било је још 60 четника који су се спремали за Пореч. Њих је водио Војвода Вук. Они су први прешли границу, чистили терен, оправљали мостове и спремали важније положаје: Козјак, Страцин и др. Пришли су им и наоружани сељаци тако да су имали четири групе са око 250 људи. Четници су први ушли у Прилеп, затим у првим линијама у биткама за Битољ и Кичево.

Њихов рад је остао до сад неоцењен у српској науци и култури. Ово је само скроман покушај да се донекле осветли до сада прећуткивана страна српске историје.

Исто тако из портрета поменутих војвода види се као на воску да је Западна Македонија са изузетком албанских етничких острва била српска земља.

 

Извор: http://www.carsa.rs/zaboravljene-srpske-vojvode/