Рим од малог града на Тиберу направио Царство које је ујединило добар дeо старога света и успоставило темеље модерној западној цивилизацији. Готово сви модерни западни правни системи су утемељени баш на Римском Праву које представља златни стандард судства у античком свету. Осим напретка на пољу правног уређења Риму дугујемо и златно раздобље културе и филозофије који су човечанству вековима били узор за развој писане мисли и уметничког изражавања. Ова богата култура је такође заслужна и за бројне напретке на подручју науке те су изуми попут вијадуката и канализација претече данашњим општеприхваћеним добрима и јавним услугама. У овој серији радова ћемо приступити овом античком хомогену у његовим најтежим годинама слабљења и анализираћемо истакнуте појединце у овом раздобљу.
СУТОН ВЕЛЕСИЛЕ
Римско Царство је, до Аецијевог рођења око 391. године, било једна велесила на заласку. Константни грађански ратови и варварски упади су до прелаза из 4. у 5. век узели свој тешки данак. Становништво је било у константном паду и одређени рубни делови царства су тешко опустошени, што је кулминирало напуштањем острва Британије почетком 5. в.. Цар није имао могућности надзирати такву велику територију те је долазило до све већег девалвирања власти на локалне представнике. Пад трговине је потицао све више заједница на самодостатност и затварање унутар самих себе. Новчана размена је с временом ради недостатка средстава замењена робном разменом што је значајно ослабило легитимитет средишње државе и довело до својеврсне ретардације економије. Велики проблем је била и чињеница да је најбогатија класа друштва, Сенатори, била изузета од пореза. Наиме Сенатори су се, од класичних заступника у Сенату у доба Република, претворили у богату земљопоседничку класу. Изузеће ове најбогатије скупине од пореза је довело до све већег оптерећења за средње слојеве друштва и ово је убрзало осиромашивање и продају земље оним истим Сенаторима изузетима од пореза. Ово је довело до слабљења економије али и централног идентитета. Домицилно римско становништво је све мање суделовало у војскама чије су редове попунили варварски плаћеници који су се надали римском држављанству и партиципацији у лагодном и развијеном римском начину живота. Несигурност и опадање становништва су довеле до великог дефицита у свим занимањима. До 4. в. већ централизирано и тоталитарно Царство је приступило овом проблему изузетно круто, обвезујући децу законом да наставе занимање родитеља.
РАНА КАРИЈЕРА
Такви крути закони су и довели Флавија Аеција у војску. Наиме његов отац је био Гауденције, пореклом племић из народа Скита, а мајка му је била богата племкиња из Италије којој нажалост не знамо име. Презиме Флавије му је отац вероватно узео као знак лојалности према Теодозију и његовим наследницима. Као заповедник коњице на западу и члан царске гарде на истоку Царства, Аецијев отац је био истакнути припадник римских војних кругова. Сами Аеције је рођен у граду Дуросторуму у покрајини Моесиа Сецунда око 391. г.
Почетак Аецијеве војне каријере је у војном роду званом protectores, елитној телохранитељској дивизији у којој су већином служили синови утицајних појединаца који су се припремали за велику војну каријеру и високе позиције. Млади Аеције брзо долази до унапређење се пребацује на позицију Tribunis Praetorianus. Конкретне задатке ове позиције нажалост не знамо иако је вероватно укључивала функцију својеврсног нотара врховног заповедног кадра војске Западног Римског Царства. Могуће је да је и титула била почасна без правих обвеза и моћи али је стицање исте повећавало углед појединца и његов друштвени статус. Ова рана и рапидна унапређења у најелитније кругове војске на западу су пре свега сведок моћи Аецијевог оца који је своме сину омогућио све најбоље позиције и познанства с врхом војне и политичке власти.
АЕЦИЈЕ КАО ТАОЦ
Високи друштвени статус је имао и својих очекивања у круговима касног Римског Царства. У данашњем смислу таоц има негативну конотацију као особа која је отета и заробљена против своје воље. У антици су таоци заправо били гаранти одређених договора на високој разини и знак добре воље обеју страна у придржавању договора. Војна каријера младог Аеција је прекинута када је послат на двор Визиготског краља Аларика између 402.-405. Наиме кроз 5.в. су разна варварска племена улазила целокупно на територију Царства задржавајући своју аутономију и титуле али признавајући примат Цара. Визиготи су били најмоћније и најистакнутије од ових племена које је у 4. в. пред Хунима прешло на територију Царства. Врховна персона Запада у то време је био Стилихо, и одабир Аеција као таоца сигнализира високу позиционираност Аецијовог оца на двору. Цар у то време је био Хонорије, Теодосијев син и први цар Западног Царства након службене поделе 395. Овога владара су обиљежиле његове слабости и моћни људи око њега попут Стилиха. Хонорије је владао из добро утврђеног али изолираног града Равене одакле је његов увид у реално стање често био обманут властитом неспособношћу и пристрасним саветницима. Значајно ослабљена војска Запада је била попуњена варварским федератима који су омогућили повратак војне моћи и задржавања целовитости Царства.
Ипак у зиму 406. је дошло до значајног обрта. Разна варварска племена су прешла Рајну и кренула готово без отпора пустошити по Галији. Као одговор на ово су еруптирале побуне у Британији, Галији и Хиспанији због слабог одговора на варварску претњу и неисплаћивања плата. Визиготи су у то време боравили на јужном Балкану и у тајним преговорима са Стилихом су планирали преузимање Илирика од Источног Царства у замену за новчану компензацију са Запада. Визиготи су захтевали исплату и испоштовање договора и због притиска побуњеника с једне стране Стилихо је попустио одређеним захтевима Визигота. У политичким круговима на Западу је ово доживљен као срамотан пораз и симултано је у гарнизонима по Италији започело масовно убијање официра лојаних Стилиху који се повукао у Равену, где је без отпора ухваћен и смакнут 408. Ово је довело до таласа анти-варварског расположења у Италији према федератима који су се сматрали Стилихоновим варварским лојалистима и кривцима за ово катастрофално стање. Федерати су за то вријеме били на кампањи у Илирику и у Италији су остале само жене и деца који су брутално истребљени у помору који је уследио. Ово је довело до инстантног пребацивања доброг дела војске у Алариков камп који је охрабрен смрти правог вође Запада и новим појачањима кренуо на Италију. Цар се сакрио у неосвојиву Равену и пустио Визиготе да неометано харају Италијом. Право је чудо што је Гауденције, Аецијев отац, избегао овај масовни помор стилихонових присталица. Сам Аеције је исте турбулентне 408. послат на двор краља Хуна где је остао до отприлике 420.. Вероватно је био део пакта о ненападању између Хуна и Западног Царства у ово несигурно доба.
РИМСКО ЦАРСТВО НАКОН ПАДА ВЕЧНОГ ГРАДА
Аецијев цар Хонорије је након пада Рима 410. имао заиста незахвалну позицију. Био је први владар који је допустио пад и пљачкање Рима што је снажан утицај на морал читавог Царства због симболике коју је носио вечни град. Осим моралних проблема Хонорије је у једном тренутку 410. имао чак 5 других противкандидата за престол те је ефективно владао Равеном и Африком. Галијом и Шпањолском су готово неометано харала германска племена и племена Алана, Свева и Вандала су се трајно населила на иберском полуотоку. Ускоро је на чело војске постављен Константин, бивши стилихонов човјек. Ово у комбинацији са Алариковом смрћу је окренуло нови лист за Хонорија. Визиготи су под новим краљем Атаулфом покушали прећи у Африку али су одустали од ове намере након што им је флоту уништила олуја. Након што су видели да је Хонорије сигуран у Равени одлучили су прећи у Галију где је нови челник западне војске, Константин, успео угушити већину узурпаторских побуна у име Хонорија.
Ускоро се 412. нови визиготски краљ Атаулф договорио с Хоноријем о подели власти и задржавању федералногог статуса. Атаулф је очито имао веће амбиције јер је 414. оженио цареву сестру, Галу Плацидију, која је од пљачке Рима била у готском заробљеништву. Идуће је године Атаулф убијен и након неколико кратких владара на престо је дошао Валиа, који је вратио Галу Плацидију у Рим и пристао у замјену за територију у Галији напасти Вандале у Шпанији у име Хонорија, те их је темељно победио. Ипак Визиготи су 418. опозвани од страха да би могли једноставно заменити Вандале у Шпанији и ускоро им је дата земља у Аквинтанији на југоистоку данашње Француске да се након годинама лутања напокон сместе у релативно плодној земљи. Не морамо нити сумњати колико је последица за визиготски народ оставило готово пола века лутања и константног ратовања, често на рубу глади. Почетни захтеви Аларика 408. су били читав Илирик за своје краљевство и место челника свих војски Западног царства. Тек једно десетљеће касније Валие је брзо прихватио могућност легитимног добијања релативно малог комада земље у замену за војну службу Царству те су Визиготи упркос својој моћи и бројности ипак сведени на статус један од федерата. Овим уговором су Визиготи претворени од најљућег противника у највернијег савезника као што ћемо видјети касније. Право је чудо и сплет сретних околности што је Хонорије проживио све ове турбуленције. Али нова претња се појавила за Царство. Визиготи су тешко поразили Вандале и Алане, толико тешко да су се ови одлучили подредити другом краљу Вандала, Гундерику, и формирали су нову варварску ”супергрупу”.
АЕЦИЈЕВ ПОВРАТАК
Проводећи ове раније наведене турбулентне 410.-те као таоц код Хуна Аеције је био изван жаришта догађања на Западу. Ово му је, осим личне сигурности, омогућило и боље упознавање варвара и њихових култура. За разлику од дворских евнуха у Равени и сенатора у Риму Аеције се из прве руке уверио у моћ и ратоборност Гота и Хуна. Такође нам Гргур из Тоура, најважнији савремени извор, спомиње коњаничке и стрељачке способности Аеција које је сигурно савладао у свом раздобљу живота међу Хунима. Ово дуго раздобље му је омогућило стицање познанстава међу будућим вођама ових народа и учење варварских језика што је олакшавало комуникацију с дипломатским мисијама и федератима унутар римске војске. Вођа војске на Западу, magister militum Константин је дошао на зенит своје моћи, оженио је цареву сестру Галу Плацидију и с њом имао двоје дјеце; Хонорију и Валентинијана. Проглашен је врховником 421. и одмах је свога сина Валентинијана одредио као будућег Цара а себе прогласио сувладарем Хонорија. Ово није подржавао Теодосије II у Константинопољу али Константина је у даљњим плановима спречила смрт исте 421.
Аеције долази до свога оца Гауденција у Галију који је некако преживио све ове турбуленције иако нажалост немамо никаквих података о његовом животу у овом раздобљу. Као искусни ветеран Гауденције је био познат у војним круговима а Аеције је кренуо у Равену да процени ситуацију након смрти Константина. По доласку у главни град затекао је изузетно напету ситуацију. Гала Плацидија је након смрти свог мужа Константина хтела задржати своју доминантну позицију на двору. Хонорије је још једном уздигао истакнуту особу, војника Каста који је угушио побуну Франака 422. и проглашен је новим magister militum, челником војске. Каст је очигледно очекивао исти углед и моћ као Константин и Стилихон али је дошло до одређеног преседана када је Хонорије одлучио послати још једног истакнутог појединца с њим у кампању против Вандала 422., Бонифација. Бонифације се истакнуо 413. у бици против Визигота када је ранио самог краља Атаулфа те је ускоро постављен 417. за челника војске у Африци. Наиме Африка је војно имала мален гарнизон у упоредби са остатком Царства због релативне сигурности од варварских упада. Ипак оваква позиција је омогућавала другачији облик моћи. Наиме Африка је била готово нетакнута варварским упадима и представљала је житницу Царства, а посебице Рима. Овакво економско богатство је надокнађивало недостатак војске у Африци и омогућавало челнику ове позиције огроман утјецај у дворској политици. Бонифације се одмах по почетку кампање посвађао с Кастом и сакрио у Африку која му је била база моћи. Кастова кампања против Вандала је евентуално завршила неуспехом за шта је окривио заверу Бонифација, Гале Плацидије и Визигота. Гала Плацидија се ускоро посвађала с Хоноријем и побегла је у Константинопољ. Хонорије, Теодосијев син и први владар Западног Римског Царства, умире 423. природном смрћу у Равени и оставља нерешено питање његова наследства.
КРВАВИ ПРИЈЕНОС ВЛАСТИ
Ускоро су се на Западу формирала два табора; један окупљен око Каста је хтeо или поновно уједињавање Царства или неког свог кандидата, а други уједињен око Бонифација је хтио наставак теодосијанске независне лозе на западу постављањем Валентинијана на пријестоље. Теодосије II. је оклијевао и на Западу је ускоро главни нотар, Иван, проглашен за Цара 424. На Истоку је ово доживљена као издаја и грађански рат је био готово неизбежан. Западни део царства је био неупоредиво инфериорнији војно и економски у односу на Исток. Ипак Иван је био “домаћи“ кандидат и имао је подршку пре свега бирократског дијела државе као и одређеног војног аспекта. Ускоро је прогласио рат Истоку и послао експедицију у Африку да је врати под своју власт након што се Бонифације отворено побунио и залагао за постављање Валентинијана на престо. Ова експедиције је завршила у неуспеху и додатно је ослабила већ лошу позицију Ивана. Још један проблем за овог владара је био то што је подредио хришћански клир под цивилну власт што је удаљило добар део све религиозније популације. Уз то су Визиготи остали верни Гали Плацидији и искористили су ове турбуленције да прошире своју територију у Галији. Део војске се побунио против Ивана у Галији и смакнуо све његове присталице, међу осталим и Аецијевог оца Гауденција. Ово је довело Ивана у незахвалну позицију, део војске му је био изгубљен у пропалој кампањи у Африци а део војске у Галији му се побунио остављајући га ефективно само с Италијом у својој власти. У тренутку очаја је послао Аеција с великом свотом на исток код Хуна да се врати с довољно значајном војном силом да окрене рат у своју корист. Док је Аеције путовао на двор Хуна источна војска је полагано напредовала кроз Илирик према Италији те су заробили Салону гдје се Гала Плацидија прикључила војсци са својом децом. Део источне војске је напредовао на север и успешно освајао северне градове међу осталим и Аквилеју где се Гала Плацидија преместила са малодобним царем. Упркос неким поморским победама од стране Ивана низ неуспеха је срозао морал западних официра који су били све више свесни да немају шансе у овом окршају. Источне војске су вероватно уз помоћ домаћих пребега неометано ушле у Равену где су заробиле Ивана и одвеле га код Гале Плацидије у Аквилеју. Иван је тамо искусио сав бес амбициозне и окрутне Гале Плацидије која је наредиле његово сакаћење у хиподрому кидањем руку и парадирањем на магарцу. Само три дана након Иванове смрти Аеције је дошао са значајном количином Хуна у Италију и почео је одмах нападати источну војску и наносити им велике губитке. Ипак по сазнању за смрт свог оца и узурпатора Ивана, Аеције је у преговорима с Галом Плацидијом успео договорити распуштање моћне хунске војске у замјену за високу позицију у западној војсци и потпуни опрост у суделовању у побуни. Након што су удовољили Аецију Гала Плацидија у Валентинијан су отпутовали у Рим где је малолетни потомак теодосијанске лозе проглашен за Цара Запада 425.. За врховника војске на Западу је проглашен Феликс о којем нема ни говора прије 425. што нас упућује на чињеницу да је вероватно био особа од поверења а не изразите способности. Сами Аеције је проглашен magister militum per Gallias, тј. врховником војске у Галији. Наиме иако је ово номинално била моћна позиција такође је била и изузетно несигурна. Галија је била напучена и станоништвом и војском у то доба али такође и низом варварских федералских племена попут Визигота и Франака који су били полуатономни и нису признавали примат римског војног заповедника. Такође је тек годину дана пре тога Гауденције, Аецијев отац смакнут у Галији и несумњиво је да је Гала Плацидија рачунала на то када је пристала дати ову позицију Аецију. Такође је ова позиција удаљила Аеција из Италије и дворских кругова и онемогућила му ширење властитог утицаја. За Аеција избор је био јасан, или ово или сигурна смрт као побуњеник те је заправо у датој ситуацији изашао врхунски, не само жив него и на једној од најважнијих позиција у западној војсци. Гала Плацидија је била прави владар Запада и није толерисала ништа осим слепе послушности што се види и на примеру задњег Хоноријевог magister militumа, Каста. Каст је остао неутралан током овог рата те је сачувао властити живот али је протеран у изгнанство због тога што није отворено подржао легитимног владара.
АЕЦИЈЕ ПОД ВАЛЕНТИНИЈАНОМ III
Аецијев раст је био рапидан, од узурпатора до заповедништва. Ипак суделовање у побуни га је оставило у отвореној опозицији са Галом Плацидијом, де факто владаром Запада, и са друга два најмоћнија човека, новопридошлицом Феликсом и Бонифацијем који је заправо добио потврду своје позиције у Африци након завршетка епизоде с Иваном. Ускоро је његова војна способност тестирана. Наиме охрабрени хаосом у Италији Визоготи су почели опседати главни град Галије, Арлес, у нади да ће заузети овај важни административни и трговачки центар. Аеције је кренуо из Италије и требао је преузети заповедништво над војском која је тек прошле године смакнула његова оца. Ипак очито је успешно преузео команду јер су 426. Визиготи поражени и присиљени на повлачење на своје поседе у Аквинтанији и потврду лојалности новом Цару. Франци, донедавно лојални федерати, су такође у безвлашћу које је уследило проширили своју територију на штету римског становништва те је Аеције у брзој кампањи поразио и ово германско племе и присилио га на подређивање и повлачење на Рајну 428. Овакви значајни успеси у иначе хаотичној покрајини су имали снажног одјека међу домаћим становништвом и двором у Равени. Наиме Галоримско племство је често суделовало у побунама те су се због тога дистанцирали од домаће власти и уместо цивилних служби се посветили каријерама у Цркви и сарадњи с варварима. Стреловити узлет Аеција је послужио бројним становницима Галије као нада да ће још једном водити главну реч у вођењу Царства и повратак војног и цивилног ауторитета је дао наду све изолиранијим друштвима.
Аеције је показао да је водећа персона Царства у својој кампањи против Германских племена на Дунаву 430. и 432. када је утврдио границу и јасно показао ко је човек који брани Запад од барбара. Још један пораз дела Франака 431. је зацементирао федератски однос овог племена које је остало једно од најдужих и највјернијих федерата Царства.
НА ЧЕЛУ ВОЈСКЕ МОЖЕ БИТИ САМО ЈЕДАН
У то ово турбулентно вријеме је постало очито да водство Гале Плацидије не може функционирати због чињенице да у ово доба за жене у друштву и политици није било места због опште климе с којом се перципирао женски род. Постајало је све очитије да је Валентинијан III само лутка и да Гала Плацидија изван дворских слуга у царској палати не може извршавати праву власт и утјецај. Од свих персона на Западу била су тројица кандидата који су имали потенцијала преузети де факто власт: Феликс- лојалиста Гале Плацидије и заповједник војске на читавом Западу и Италији, Бонифације: владар најбогатије регије Африке и истакнути ратник, и Аеције- бивши узурпатор и челник војске у Галији с снажним везама међу варварима. Наиме Феликс је имао најбољу позицију због економског богатства и војне моћи коју је могао извршавати. Засигурно је сматрао да му је једини прави противник Плацидијин миљеник Бонифације. Аеција вероватно није перципирао као непосредну претњу због чињенице да је овај заповедао мањом војском која је била у константном рату с варварима на граници. Бонифације је се с друге стране играо ватром. Жена коју је оженио је била Аријанка и већина римских хришћана су сматрали Аријанце херетицима и варварима због чињенице да је ова хришћанска деноминација била популарна код германских племена али непризната од стране клира унутар Римског Царства.
Феликс је захтевао Бонифацијев лични извештај 427. што је овај одбио, након чега је Феликс послао два генерала да заробе Бонифација и освоје назад Африку. У грађанском рату који је уследио једна од зараћених страна, а потенцијално и обе, су позвале Вандале у своју помоћ на што су се ови под својим новим краљем Гејзериком радо одазвали. Вандали су ускоро победили римске војске у Африци и опседали су и освојили највеће афричке градове ефективно завршавајући римску власт у овом подручју. Услед ових турбуленција Феликс је опозван с позиције и умро је 430. године након што га је војска обесила, могуће на потенцирање самог Аеција. Бонифације је дошао у Италију изгубивши Африку и ускоро се поновно спријатељио с Галом Плацидијом која га је прогласила врховним заповедником војних снага на Западу. Наравно да је Флавије Аеције био бесан због овакве одлуке. Дојучерашњи побуњеник који је изгубио најбогатију западну провинцију је био награђен за своје неуспехе те је ускоро кренуо у отворену битку с Бонифацијем. Њихове две војске су се сусреле код Арминија 432. и Бонифације је побиједио али је ускоро умро од рана задобијених у бици. Аеције се 433. вратио с хунским плаћеницима и присилио је бонифацијевог сина Себастијана на повлачење и изгнанство прво на источни двор а касније код вандалског краља Гејзерика.
АЕЦИЈЕВА ДОМИНАЦИЈА
Аеције је након победе 433. постао неоспорани де факто владар запада те је побједоносно ушао у Равену где је држао царску породицу на властиту милост и немилост. Одлучио је поштедити младог цара Валентинијана III због чињенице да он сам ради варварског порекла никад не би могао бити цар те је одлучио владати преко цара који ће му служити као луткица за легитимитет. Присилио је Галу Плацидију да му као регентица преда све овласти од војних до цивилних до старатељских над младим Валентинијаном. Потписао је пријатељско савезништво с новим хунским краљем Атилом и ускоро се споразумео с Вандалима у Африци. Признао им је власт у Африци где су смештени као федерати у замену за годишњи данак а Римљани су могли задржати Картагу и Мауританију(СЗ. Африка данашњи Мароко Алжир). Вандали су потписали уговор али су већ 439. окупирали Картагу и једном кад су дошли у посед бродоградилишта и лука тамо су започели низ пљачкашких похода који су се протезали од Шпаније до Егејског мора.
Аеције је имао важнијих проблема од Вандала и требао је уложити све своје напоре да задржи и оно што је остало од Западног Римског Царства. Велики проблем за сигурност Галије су биле огромне пљачкашке банде зване Багаудае. Наиме ове банде су се формирале од римских избеглица из опустошених подручја, дезертера из војске и из цивилних служби те су контролисале велики део Арморице, СЗ Галије одакле су ометале трговину и харале мање градове и села. Аецијев генерал Литориус их је успео победити и подредити. 435. За то време је Аеције водио кампању у источној Галији где су Бургунђани незадовољни својим планинским територијем у Алпама покушали миграцију у јужне покрајине додељене Визиготима. Аеције их је са својим хунским плаћеницима темељно поразио и вратио на своје поседе спречивши крвави међуварварски рат који би опустошио јужну Галију. За то време су Визиготи пробали освојити важни лучки град Нарбону али је правовремено појачање Литориуса са севера и Аеција с истока довело до темељног пораза Визигота који су се након сусрета с Аецијевим азијатским хордама више него вољно вратили на своје поседе у Аквинтанији.
Ипак надолазеће 440-те нису биле толико успешне. Побуна Багадауеа у на СЗ Галије је осигурала федератски и практички независни статус за ову регију 446. док су Франци самоиницијативно ширили свој територију према југу. Притисак надолазећих племена је био све већи али је на крају Аеције успео сместити Алане на север Галије а Алемани на бивше подручје Бургунђана на југу оба народа као федерате. Источно Царство је послало већину своје војске на Сицилију за надолазећу кампању против Вандала у Африци. Мудри Гејзерик је ово јавио Атили који је опустошио Балкан и темељно побиједио источну војску ефективно завршавајући наде о потенцијалном повратку Африке. Мир који је успостављен између Хуна и Источног Цасртва је био срамотан и тежи него иједан до сада али је примирио бес хунског краља који је на својој диспозицији имао хунску коњицу и практички све германске народе источне од Рајне који су граничили с Римским Царством.
БИЧ БОЖИЈИ
Смрт Цара на истоку Теодоија II је на престо довело енергичног и успешног генерала Марцијана који је зауставио годишњи трибут Атили у нади да ће испровоцирати сукоб и побиедити ову бварварску конфедерацију под немилосрдним азијским владаром Атилом. Овакав потез је довео до неочекиваног обрата, Атила је уместо нападања богатог али и моћног источног дела преусмерио своју војску на запад према свом старом пријатељу Аецију. Наиме Атила је имао неколико разлога за напад на запад. Први и најпопуларнији је била просидба Валентинијанове сестре Хонорије која се обећала Атили а и са собом је обећала западно царство, Атила је кренуо на Галију коју је самоиницијативно одредио као свој мираз. Други је био новонастали сукоб између Визигота и Вандала и Атила је ишао у помоћ својим вандалским савезницима. Трећи је био спор за франачки престо између две принцезе од којих је једна отишла код Аеција а друга код Атиле. Наравно ово су само били правни разлози док је истина била другачија. Атила је био толико моћан да није нити требао разлог за напад, али је схватао да је ослабљени и фрагментирани Запад заправо лаган плен за његову моћну конфедерацију ратничких народа. Источно Царство је имало непробојне зидине Цариграда на својој страни, као и могућност подизања огромних стајаћих војски из својих нетакнутих градова у Малој Азији и Африци.
Атила је прешао Рајну и прошао огњем и мачем по сјевероисточној Галији. Аеције је с једва ишта војске ужурбано кренуо суочити се с најмоћнијом војном силом 5.в. и претпоставља се да је ушао у Галију с тек неколико хиљада војника из Италије, ако и толико. Изостанак војне обуке код просечног римског грађана и ослањање на стране плаћенике су довеле до ситуације да је у Италији готово нестала класична стајаћа римска војска. Ускоро је Аеције наговорио Галоримске сенаторе да му пошаљу сву своју војску и још важније да наговоре Теодорика да се придружи Аецију. Теодорик је знао да као Гејзериков противник неће добро проћи пред овом надолазећом силом те је скупио сву своју војску и особно кренуо на сјевер Галије састати се с Аецијем. Ускоро су и други федерати пратили Теодориково водство те су се придружили Аецију. Ова ‘римска’ војска је заправо била огромна конфедерација варварских племена, међу осталим Визигота, Алана, Франака, Бургунђана, неких Хуна и др. Заједничко им је било номинално признавање римског цара иако су заправо сви присутни, укључујући Аеција, били у пракси самостални играчи у политичкој арени. Још један заједнички називник им је био и познавање моћи и окрутности Хуна, јер су сви присутни варварски народи заправо били присиљени на миграцију баш због огромног притиска Хуна.
С друге стране Атилина војска је била једнако тако шаролика. Основу војске је чинила хунска коњица. Хунски војници су били изузетни коњаници због чињенице да им је номадски начин живота условљавао свладавање јахања и кориштења лука и стреле са коња. Коњи са сибирских степа су такође били мањи бржи и окретнији и омогућавали су огромну маневарску моћ огромне војске уз минималне губитке. Систем приближавања, испаљивања волеја стрела уз брзо повлачење је била брутално ефектна тактика јер противнику није нити давала шансу за директну конфронтацију и терала их је на игру стрељаштва где су Хуни били експерти и често доминантни. Други и најбројнији део Атилине војске су чинила подређена варварска племена која нису мигрирала него прихватила хунску доминацију. На војну службу их је терао страх од хунске одмазде и сећање на брутално покоравање. Кориштени су као ефективно топовско месо за исцрпљивање противника пре неголи би хунска коњица дошла и завршила посао. Нека од ових племена су била Остроготи, Гепиди, Лангобарди, Бургунђани и сл.
Занимљиво је примијетити да су припадници Гота, Франака, Бургунђана и сл. присутни с обе стране сукоба зависно о фракцијама унутра истог народа што нам најбоље визуализира део Хуна који се борио уз Аеција. Ово суочавање је највећа и најкрвавија битка касне Антике и укључивало је од 50.-80.000 људи с обе стране, које су биле отприлике изједначене. Сами Атила ја прво подигнуо опсаду Орлеанса и кренуо према истоку у потрази за бољим тереном где ће моћи максимално искористити своју коњицу. За саму локацију битке се често говори да су Каталунске пољане иако не можемо са сигурношћу тврдити ишта осим да се одвила отприлике у данашњој покрајини Шампање у Француској. Војске су се на отвореном пољу 20. 6. 451. поставиле једна насупрот другој и кренуло је међусобно постављање. Аеције је себе и своје Галоримљане поставио на лиево крило насупрот Гепидима и другим германским племенима. Остроготи и Визиготи су се суочили на римском десном крилу а Алани и други Германи су стали насупрот Атилиној средишњици.
Битка је кренула тек у 14:30 поподне, према неким изворима ради Атилиног оклевања и страшења али могуће ради и масовности присутних трупа и организације истих у борбене редове. Визиготи су предвођени својим краљем Теодориком кренули у силовити јуриш те су ускоро сломили сународнике Остроготе. Алани су у средини били потиснути од стране Атиле али Аеције је рачунао на то који је потиснувши Гепиде на лијевом крилу кренуо у јуриш на Атилу који је остао заробљен између Римљана и Визигота. У хаосу и крвопролићу које је уследило су римске снаге притиснуле Атилу који је био присиљен повући се у свој утврђени камп али је мрак спречио наставак битке. У опћој конфузији је Теодориков син Торисмунд случајно залутао у хунски камп гдје је рањен и замало убијен. Аеције се у борби одвојио од својих снага и није знао где се налазе те је ноћ провео с својим визиготским савезницима који с друге стране нису знали где им је краљ Теодорик. Идуће јутро су нашли мртво Теодориково тело и Торисмунд је захтевао освету и јуриш на хунски камп и Атилину главу. Ипак Аеције је знао да би потпуни слом дојучерашњих савезника Хуна био двозначан за њега. Не само да не би имао стални извор квалитетних плаћеника већ би и нестао страх код барбарских федерата који би можда изостанком заједничке вањске пријетње прогласили потпуну независност. Наговорио је Торисмунда да пожури у Тоулусе осигурати свој престо а исто је направио и с другим савезницима пре свега Францима. Аеције је такође знао да му је оно мало војске што је имао заправо задња брана Рима и да је сукоб већ досада био изузетно крвав. Атила се повукао из Галије према своме главном граду а разишле су се и друге војске. Иако немамо егзактних података можемо претпоставити да је сукоб био невероватно крвав. Један савременик претпоставља око 15.000 с обе стране и иако ово не можемо потврдити сви савременици се слажу да је читаво поље било непроходно од количине мртвих на лицу места. Последице су за све присутне биле страшне те је могуће да је основа хунска војска тешко страдала у овим сукобима јер је већ три године касније хунско царство пропало након побуне германских племена која су победила Хуне у бици код Недаа 454. и угасиле ово некад моћно Царство.
АЕЦИЈЕВЕ ЗАДЊЕ ГОДИНЕ
Ипак ово није био крај Атиле, већ је идуће године прешао Алпе и кренуо на небрањену Италију захтевајући још једном руку Хонорије и Галију као мираз. Федерати нису били одазвати се на позив изван своје провинције и Атила је попалио читаву северну Италију од Аквилеје до Милана и присилио Цара Валентинијана на бијег у Рим. Сами Аеције није имао праве стајаће војске да му се супротстави те је уместо тога герилски исцрпљивао бројнију хунску војску и дипломатски маневрисао у своју корист. Наиме нови ратоборни цар Марцијан на Истоку је сазнао да Атила креће на Рим и прешао је Дунав и заузврат неометано харао по хунском царству уништавајући им базу моћи. Атила се повукао из Италије али није стигао искусног Марцијана те је заправо доживео бизарну судбину. Наводно се 453. пијан угушио у властитој крви након што му је експлодирала капилар у носу, иако није ни искључена могућност атентата. Већ је идуће године његово исцрпљено Царство доживело распад након масовне побуне свих германских поданика.
Сами Аеције није дуго надживео свог легендарног противника Атилу. Наиме Валентинијан је попут свог стрица Хонорија био потпуно одвојен од стварности у дворском животу и окружен евнусима попут одређеног Хераклија и сенаторима попут Петронија Максима који су засигурно хтјели контролу над царством попут Аеција. Док је потоњи био на дугим и исцрпним војним кампањама и бранио царство одређени кругови су потакнули младог цара да се реши напокон Аеција и преузме пријестоље за себе. Смрт Атиле и ослабљивања феедрата због исцрпних ратова против Хуна је дало храбрости Цару. Када је Флавије Аеције дошао у Равену 21. 9. 454. на годишње збрајање пореза Валентинијан III је одлучио да је дошло његово време. У координираној акцији Валентинијан је са својим слугама избоо Аеције и његову пратњу међу којима је био и Боеције, предак славног филозофа Боеција. Након што је питао једног истакнутог сенатора што мисли о аецијевом атентату овај му је наводно одговорио да је ‘одекао десну руку с левом.’ Читава јавност је била шокирана с овим чином и убиством првака и хероја Запада. Валентинијан III је већ 16. 3. 455. доживео судбину свог генерала. Наиме кренуо је након више деценија на трону се играти владара и ушао је наивно у римски гарнизон. Док је вежбао стреличарство два војника су огорчена због смрти свог генерала дошла и смакнула Валентинијана пред очима читавог гарнизона. Нити царева особна гарда није реаговала на његову смрт, што нам најбоље говори каква је заправо била репутација и стварна власт овог владара који је једино био добра луткица способним појединцима који су га окруживали.
Сами Аеције је био заиста особа изузетних особних способности. Харизматичан и способан успео је некако насупрот свих изгледа одржати државу која је већ деценијама била у распаду и коју је на окупу држала само стара слава. Ипак нико није био толико способан да сприечи распад ове некад славне државе, те је западно царство само две деценије након Аецијеве смрти престала постојати.
Извор: https://evalareport.wordpress.com/2017/03/29/zadnji-rimljaniaecije/